Као чланови Цркве, желимо да будемо здрави, не само физички већ и духовно.
Једна од најважнијих ствари које тражимо је мир, а то најбоље можемо остварити када имамо унутрашњи мир. Као што је Спаситељ рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје; да се не плаши срце ваше и да се не боји.”[1]
На жалост, тај унутрашњи мир лако је изгубити, посебно због начина живота савременог света у којем живимо, који је све агресивнији. Та агресивност нам на различите начине улази и у домове па сматрамо да је нормално живети тако. Једна од реченица које често чујем од људи је: „Опраштам, али не заборављам”; и чак: „Платићеш за то.”
Праштање је врлина коју сви треба да стекнемо и задржимо. Председник Гордон Б. Хинкли је једном приликом рекао: „Мислим да је то можда најважнија врлина на земљи, и свакако, најпотребнија. Има толико пакости и злостављања, нетолеранције и мржње. Постоји веома велика потреба за покајањем и праштањем.”[2] То је важно начело које се истиче у Светим писмима, древним и савременим.
Праштање и покајање увек иду заједно; не можемо се покајати без опроштаја и не можемо опростити без покајања.
Упоредимо праштање са уједом змије. Када вас неко увреди или повреди, то је попут уједа змије, што често може изазвати озбиљне повреде, чинећи да процес лечења траје дуго и изазива јаке болове; али, као и код сваке ране, она се затвара и зацељује током времена. Понекад отровне змије могу да нас уједу и убризгају отров унутра. Исто се односи на незадовољство, мржњу, жељу за осветом и тражење правде: oни преузимају ваша срца и, као што је случај са отровом, не можемо исцелити рану. Опроштај је противотров који лечи ране изазване отровом; без опроштаја је немогуће примити лек. Не чинимо попут Израелаца који су били уједани од ватрених змија.[3] Могли су да нађу лек погледавши бронзану змију коју је Мојсије направио по Господњој заповести, што је представљало Спаситеља и Његово помирење. Али то се није догодило и страдали су.[4]
Спаситељ и Његово помирење су једини начин да сазнате како да опростите; не постоји други начин за праштање у тешким ситуацијама. Помирење је противотров који може исцелити и затворити сваку рану, чак и оне најтеже, за које мислимо да нема лека. Моћ помирења није спонтана; понекад га је тешко применити и потребан је велики труд, али је доступно свима који га желе. Господ нас је, у једном савременом откривењу, поучио следеће:
„Стога, кажем вам да треба да праштате један другоме, јер онај који не прашта свом брату преступе његове стоји осуђен пред Господом, јер у њему остаје већи грех. Ја, Господ, опростићу коме хоћу, али од вас се захтева да праштате свим људима”[5]
Праштање у браку је кључ за вечни брак. Видим многе парове који не праштају ситнице једни другима и акумулирају отров ината и мржње; онда, када имају аргумент, ослобађају све што се акумулирало током времена и однос се озбиљно нарушава. Видим неке бракове у којима је међусобна толеранција минимална, не могу да поднесу ни најмању грешку, и буквално ослобађају „пару у чајнику”. Породично окружење је место где најчешће морамо показивати опроштај и имати на уму да без опроштаја нема узвишења.
Коначно, опроштај је директно повезан са милосрђем, као што је рекао пророк Морони:
„Али милосрђе је чиста љубав Христова, и траје заувек. И ко год се нађе да га има у последњи дан, биће му добро. Стога, љубљена браћо моја, молите се Оцу свом снагом срца, да се испуните оном љубављу коју Он подари свима онима који су прави следбеници Сина Његовог, Исуса Христа, да постанете синови Божји. Да ми, када се Он појави, будемо попут Њега јер ћемо Га видети онаквог какав јесте…”[6]
Молим се да ћемо увек бити у стању да остваримо опроштај у свом животу; ако успемо, бићемо више попут Спаситеља и постаћемо Његови истински ученици.
[1] Joван 14:27
[2] Праштање, Генерална конференција, октобар 2005.
[3] Бројеви 21:5-9
[4] Aлмa 33: 20
[5] УИЗ 64:9-10
[6] Moрони 7:47-48