КОМПЛЕТАН ТРАНСКРИПТ: Мајкл Отерсон говори на конференцији FairMormon

КОМПЛЕТАН ТРАНСКРИПТ: Мајкл Отерсон говори на конференцији FairMormon

Конференција FairMormon 6-7 августа 2015.
fairmormon3.jpg

Конференција FairMormon 6-7 августа 2015.

Ово је дивна конференција са пуно сјајних људи који постављају важна питања и одговарају на њих. Списак говорника и њихових тема је импресиван, и охрабрујуће је видети како је посећеност конференције FairMormon порасла у последњих неколико година. Међу бројним темама током ова два дана презентација, пажљиво сам размишљао о томе чиме бих могао и требало да допринесем у вези са својим радом у Црквеном одељењу за односе са јавношћу, а што би било корисно овој радозналој публици.

Најпре мали увод: Донекле је личне природе, стога вас молим да ми опростите, међутим има везе са оним што ћу рећи касније. Обраћеник сам у Цркви, и у мом конкретном послу открио сам да је то предност. Имао сам 19 година када сам се прикључио Цркви у Енглеској, после прилично интензивног и дуготрајног дружења са многим мисионарима. Пре него што сам се прикључио Цркви прочитао сам све што ми је дошло под руку, а први наговештај у то време о контроверзној природи наше вере примио сам током посете великој градској библиотеци у Ливерпулу. Када напоменем да сам рођен у Ливерпулу, често ме питају да ли сам познавао Битлсе. Одговор је „Не, не лично“, мада је моја супруга као тинејџерка једном покуцала на врата Пола Мекартнија са изговором да треба да иде у тоалет. Пустили су је, али он, нажалост, није био код куће. Међутим, у црквеним круговима, Ливерпул је познатији као место изван Северне Америке у које су стигли први мисионари овог раздобља, када је Хебер Ч. Кимбал крочио на док пошто је његов брод, Гарик, пристао у луку 1837. Касније, године 1851, у Ливерпулу, Френклин Ричардс је саставио прво издање Драгоценог бисера, и тај град је постао и центар за објављивање часописа Millennial Star.

Сто тридесет година након што је Хебер Ч. Кимбал ступио на док на реци Мерси, отишао сам у главну библиотеку у том истом граду да видим шта бих могао пронаћи о мормонима. Пронашао сам више од 30 књига које су се бавиле том темом, било опсежно или укратко. Колико ме памћење служи, само две од тих књига имале су негативан или критички став. Стога сам, чак пре него што сам постао члан, био упознат са природом и тоном критике према Цркви.

Чињеница да сам овде указује на то да нисам нашао убедљивије аргументе од оних које садржи сама Мормонова књига - ни интелектуалне, а посебно не када се упореде са моћним духовним сведочанством о Џозефу Смиту и Мормоновој књизи. Брзо прелазим на 17. април 1970. године када сам живео у Аустралији са својом младом супругом. Када ми је један драги патријарх положио руке на главу и дао ми патријаршки благослов, изговорио је и ову реченицу: „Имаћеш прилику да браниш Јеванђеље.“ Увек ме је интригирао тај избор речи - „бранити“, не „проповедати“, или „проглашавати“ или „поучавати“. Шта је то што је патријарх тада видео а ја нисам, када је изабрао реч „бранити“?

Месец дана касније моја супруга и ја смо били у храму на Новом Зеланду, где смо могли да се запечатимо будући да сам сада био старешина. У храму, где смо остали недељу дана, пришао нам је један од дугогодишњих храмских радника. „Ви сте новинар, зар не?“ упитао је. То питање ме је изненадило јер се не сећам да сам то икоме поменуо. Затим ме је, прилично убедљиво, упутио да веома пажљиво послушам речи уводног обреда који има везе са одбраном истине. Нећу их помињати овде, али када вршим уводне обреде увек размишљам о тим речима.

Прелазим на 1974. годину у Енглеској где сам био пословни уредник дневних новина Liverpool Daily Post. Једнога дана позвао ме је председник Ројден Дерик, који је био председник енглеске мисије Лидс, која је обухватала цео северни део Енглеске. Био је у Халу, граду на североисточној обали скоро потпуно источно од Ливерпула, где је видео критичко писмо о Цркви у локалним новинама које је написао свештеник друге вере. Знао је шта сам по занимању и питао се да ли имам неки предлог у вези са тим. За неколико минута написао сам благонаклоно, помирљиво писмо новинама и укључио позив свакоме ко би хтео да сазна ко смо у ствари да „дође и види.“ Писмо је уредно оштампано, и мада ја то нисам знао, тада сам управо започео путовање које ће ме укључити у црквене односе са јавношћу наредних 40 и више година.

fairmormon2.jpg

Две године касније Црква ме је позвала да водим тек отворену канцеларију за односе са јавношћу у Лондону, а три године касније вратио сам се у Аустралију на позив Цркве ради успостављања канцеларије за односе са јавношћу за област Пацифика са седиштем у Сиднеју. Протекле 24 године сам овде у седишту Цркве.

Шта се променило за тих 40 година? Мање него што мислимо, када је реч о питањима која се постављају данас. У ствари, многа од њих су веома слична питањима са којима сам се сусрео у ливерпулској библиотеци, која су била иста као и она која су постављана у време Џозефа Смита: веродостојност Мормонове књиге, сведоци, процес превођења, природа откривења,  лична историја Џозефа Смита. Можда не би требало, али био сам помало изненађен после објављивања серије опширних есеја о разним темама на LDS.org , који су код многих верних чланова побудили чуђење када су по први пут у свом дугогодишњем чланству открили неке ствари као што су бројни записи о Првој визији Џозефа Смита. Пошто сам те лако доступне ствари прочитао 1967. године, пре него што сам уопште био члан Цркве, погрешно сам мислио да је већина чланова прочитала то исто. На пример,  часопис Improvement Era - претеча часописа Ensign - објавио је детаљан чланак о осам савремених записа о Првој визији  у свом издању из априла 1970. године.

На други начин, последњих неколико деценија променило се много тога, а не мислим само на светску научну и историјску литературу и огромну количину истраживачких материјала и ресурса који су нам данас надохват руке, као што су Радови Џозефа Смита и проницљив рад неких сјајних младих и нових историчара. Пре свега мислим на окружење које је створио интернет, а нарочито на друштвене медије који су донели изазове и прилике које сви препознајемо. За црквене односе са јавношћу, експлозија гласова - и за и против - учинили су наше дело истовремено захтевним и узбудљивим. На пример, волим страсну посвећеност Цркве верској слободи као универзалном људском праву, и поздрављам њену све већу транспарентност - која се опет доказује у овонедељном саопштењу о најновијој књизи Радова Џозефа Смита.

Пошто смо често на самом врху изложености јавним питањима, желео бих данас да вам дам увид у то како данас функционишу црквени односи са јавношћу, а онда бих желео да поделим утиске о неким темама о којима се доста разговара, а које ће илустровати тај процес рада. Овај разговор одлучио сам да назовем „Званична верзија“ због тога што сматрам да неке ствари нису изречене довољно јасно, или је учињен превид или су погрешно протумачене. Данас нећу давати нове увиде у вечите теме као што су раса или полигамија или у друга питања на која могу одговорити компетентнији саговорници. Трудићу се да на крају оставим 10 минута за постављање питања, и позивам вас да отприлике у наредних 30 минута напишете своје питање на картицу и проследите га портиру. Да бих могао да вам одговорим, молим вас да ваша питања буду искључиво у вези са односима са јавношћу. (Дакле, не, не знам где се налазе десет изгубљених племена, мада сам имао бискупа кога је један члан позвао у један после поноћи да би га питао управо то. Бискупов одговор је гласио: „Претпостављам да су сви у кревету.”)

Како су организовани Односи са јавношћу
Рад црквених односа са јавношћу надгледа Црквени одбор за односе са јавношћу, којим председава члан Дванаесторице. Остале врховне власти или надлежна врховна лица укључују вишег председника Седамдесеторице, председавајућег бискупа, Црквени правни савет, једну чланицу из врховних власти женских помоћних организација и још једног члана Седамдесеторице који служи као извршни директор тог одељења. Извршни директор посебно блиско сарађује са мном, нарочито на стратешким питањима планирања. Осим тога, неколико старијих припадника Одељења односа са јавношћу, укључујући и мене једном недељно одржавају састанке одбора.

Како су организовани Односи са јавношћу

Прва ствар коју желим да кажем за званичну верзију је следећа: Одељење односа са јавношћу нема свој дневни ред, независно од браће. Свакодневно сарађујем са чланом Дванаесторице и извршним директором. Поред редовних састанака два пута недељно са чланом Дванаесторице, разговарамо свакодневно, често неколико пута на дан. Са извршним директором једном месечно организујем презентације пред комплетним Већем дванаесторице и примам усмерење од њих. Понекад члан особља са неком посебном специјалношћу прави презентацију и добија савет. Помињем то због тога што нас неки блогери, који воле да износе претпоставке зашто Односи са јавношћу чине ово или оно, засипају дрвљем и камењем. Један блогер је недавно Одељење за односе са јавношћу чак назвао „лажно одељење“ што је била новост за браћу. Најновија вест: Не радимо хонорарно.

Нажалост, увид и разумевање неких који воле да пишу гомиле коментара изгледа да су често у обрнутој сразмери са количином речи које пишу. Можда је једноставно лакше да се обруше на Односе са јавношћу, јер се чини да је безболније од критиковања црквених вођа. Ако је тако, имамо част да претрпимо оно што се не може избећи. Дебео образ је предуслов за запошљавање у Одељењу за односе са јавношћу. То ме подсећа на диван стих у Делима апостолским, када су првосвештеник и његов савет покушавали да застраше Петра и апостоле и предали их на бичевање. Стих 41 у 5. глави Дела апостолских гласи: „А онда су они отишли из Синедриона, радујући се што су  били достојни да поднесу срамоту због његовог имена.“ А следећи стих готово успут истиче: „И сваки су дан у храму и од куће до куће без престанка поучавали и објављивали добру вест о Христу, Исусу” (Дела 5:41-42).

Ниједан члан Одељења за односе са јавношћу не би дуго опстао ако би изнео саопштење у име Цркве које није одобрено. Наравно, често предлажемо одговор на ударно питање, али браћа се не стиде да промене или одбаце те изјаве или да напишу сопствене верзије. Осим тога, члан Дванаесторице који председава Одбором за односе са јавношћу о важним питањима посаветоваће се са осталим члановима Дванаесторице или са Првим председништвом. Наш задатак је да пронађемо речи које најтачније одражавају оно што браћа мисле. Нема места приватним уступцима особља.

Овоме посвећујем мало више времена јер је изузетно важно. Ова публика то вероватно разуме, али дозволите ми да вам дам један пример онога што се дешава када дође до неразумевања. Раније ове године, Црква је одржала конференцију за штампу да би позвала парламент Јуте да донесе закон који верска права и права хомосексуалаца третира на уравнотежен и правичан начин. Три апостола су присуствовала конференцији за штампу, а старешина Л. Том Пери је касније присуствовао потписивању закона са гувернером и другим вођама заједнице. Неки људи су у ствари оспорили валидност поруке због тога што су била присутна  „само“ три члана Дванаесторице, а ниједан није био члан Првог председништва. Вероватно су и ова три апостола такође била „лажна“. То ме веома подсећа на Спаситељеву критику „вођа слепих“ који су „тачни у стварима величине комарца, а камилу бисте целу гутали“ (Матеј 23:24).

Шта је са другим комуникацијама, на пример Mormon Newsroom? Newsroom и одељења канала Фејсбука и Јутјуба спадају у основне комуникационе медије које користимо за ширење значајних вести и најновијих достигнућа. Већина онога што се тамо пише има везе са рутинским вестима, али ни оне не могу бити објављене без сагласности Црквеног одељења за корелацију, које има одговорност да се постара да све црквене комуникације буду доктринарне и доследне. Због природе нашег посла, Одељење за корелацију нам даје висок приоритет када се ради о најновијим вестима или изношењу коментара на неку значајну тему. Али опет, постоји систем провере и равнотеже који би требало да пружи члановима Цркве висок ниво уверења да је оно што су прочитали на  Newsroom-у добро проверено. Да ли смо непогрешиви? Наравно да нисмо. Да ли понекад грешимо или не изаберемо праву реч у изјави или интервју? Свакако, да. Али, можете бити сигурни да знамо ко води Цркву и да поштујемо успостављене процедуре.

„Бранити“ наспрам „Промовисати“
Упркос речима које је мој патријарх изабрао када је рекао да ћу имати прилике да „браним јеванђеље“, постоје речи које ми се допадају више од „бранити“. Ако је све што икад играмо одбрамбена игра, највише чему се можемо надати је нерешен резултат. Иако може бити изузетно тешко када нас непријатељски гласови нападају или критикују, важно је да не покушавамо да звучимо као да се бранимо. Можемо више учинити када објаснимо или промовишемо неку идеју, концепт или начело. На пример, када се тек појавио мјузикл Мормонова књига, упркос богохуљењу, грубости и ружним речима, одлучили смо да се не бранимо него да поучимо начелу. Наш често цитиран одговор је био: „Мјузикл Мормонова књига можда може забавити публику једно вече, али Мормонова књига као књига Светих писама заувек ће променити животе људи тако што ће их приближити Христу.“ Као што многи од вас знају чак смо у билтену за најаву представе позвали људе који су гледали представу да сада „прочитају књигу“.

„Бранити“ наспрам „Промовисати“

Није лако избећи одбрамбени став када се ствари које волимо потцењују. То се односи и на критиковање саме браће. Уобичајено критике на рачун браће лично видим као неке од најпогубнијих разбибрига, стога ми дозволите да се мало задржим на томе. Овде ћу користити термин „браћа“ јер је присутна публика СПД-а, а сви ви знате шта тај термин обично значи - врховне власти Цркве, а посебно Прво председништво и Дванаесторица апостола. Када се обраћам световним медијима трудим се да избегнем тај термин јер звучи чудно, чак застарело онима који нису СПД и углавном се одлучујем за израз „црквено вођство“.

Ако ме памћење добро служи, мислим да сам први пут наишао на прст оптужбе уперен према браћи од стране једног енглеског новинара кога сам позвао да се упозна са апостолом који је био у посети док сам управљао лондонском канцеларијом за црквене односе са јавношћу. Упитао је како можемо оправдати црквене вође које лете прекоатлантским авионима када је Исус користио магарца. Мој одговор је био да чим измисле прекоатланског магарца радо ћемо га користити. Можда није било оригинално - Не могу више да се сетим да ли сам позајмио нешто што сам чуо - али чини се да је било у складу са апсурдношћу питања. Једва могу да поверујем кад чујем да људи доводе у питање мотиве браће за посао који обављају, или када наговештавају да мора постојати нека новчана награду или мотив.

Дозволите ми да поделим истину. Пре него што су позвани за апостоле нису сва браћа била пословни људи, али је већина имала изванредно успешне каријере. Као што је председник Спенсер В. Кимбал једном истакао, способност да се воде људи и организације је више него корисна особина у Цркви са више милиона људи, нарочито када се комбинује са духовном дубином и богатим разумевањем јеванђеља. Због тога што је неколико њих било веома успешно у пословним каријерама, када су постали апостоли њихов хонорар и додаци постали су скоро буквално мањи од десетина онога што су претходно зарађивали.

Неки од браће су били предавачи. Старешина Скот је био нуклеарни физичар, старешина Нелсон кардиохирург. Неки од њих били су веома успешни адвокати. Сада у Дванаесторици имамо три бивша председника универзитета. Председник Бојд К. Пакер је по професији био предавач иако је у слободно време и у млађим годинама волео да прави лепе предмете од дрвета. Звучи занимљиво јер је у вези са другом професијом поштованом у Светим писмима - професијом столара.

Можете ли да замислите како би то изгледало бити позван у Дванаесторицу? У већини случајева већ сте имали успешну каријеру. Знате да ћете наставити да служите Цркви као волонтер, али сте почели да размишљате о свом будућем пензионисању. Прво председништво и Дванаесторица, наравно, не иду у пензију. Нити бивају разрешени. Са њиховим позивом долази сигурно сазнање да ће радити свакога дана до краја својих живота, чак и ако буду живели дуже од 90 година, док буквално не падну и њихови умови и тела не посустану. Њихов радни дан почиње рано и не завршава се у 17 часова. Дванаесторица не раде понедељком, а ти понедељци се често проводе у припреми за остатак недеље. Ако имају задатак за викенд, често путују петком поподне. Повремено, иако у својим 80-им, суочавају се са напорним распоредом међународних конференција на којима говоре,  и са одговорностима вођства.

Шта раде када су код куће? Имам бројеве мобилних телефона већине браће, јер понекад морам да их позовем у вечерњим сатима, викендом или када су у неком послу. Нисам наиван да мислим да сам ја једини службеник Цркве који то ради. Дакле, чак је и њихова пауза зачињена прекидима. Те позиве увек почињем извињењем што их прекидам код куће. Никада нисам био укорен због позива. Увек су љубазни и смирени чак и рано ујутру или касно ноћу.

Њихово главно слободно време сваке године је по завршетку семинара за председнике мисија, крајем јуна до краја јула. И мада је то време замишљено као пауза, већина браће, између осталог,  користи ово време да своје мисли посвете октобарској генералној конференцији и припреми својих говора. Током Божићних празника чине исто за конференцију у априлу. Сваки од њих изузетну пажњу и време посвећује одлучивању о теми и писању своје поруке. Тај процес их оптерећује месецима док прерађују говоре.

То није распоред који бисте икоме пожелели. Ипак, они га носе са благодаћу и налазе радост из неких преплављујуће важних разлога - а то су њихова сведочанства и посвећеност као сведока за Спаситеља света и њихова жеља да ојачају Његову децу свуда. Они ће бити први који ће признати сопствене грешке или мане, баш као што је то лако уочљиво код апостола Новог завета и видети несавршене људе.

Када читам Јеванђеља и Дела апостолска, или различита писма која су апостоли написали различитим групама чланова раштрканим широм медитеранске области, добијам увид о изванредним мушкарцима - мушкарцима са личним манама, свакако. Ипак, не бирам да гледам Петра кроз критички објектив који пребива на елементима његове плаховите природе или као колебљиву душу која је пропустила да потврди да познаје Христа. Видим га више у зими његовог живота, како има временска искушења и олује да би постао једна од узвишених фигура библијске историје, чије су име и достигнућа претрпели два миленијума. Исто се може рећи и за многе друге древне апостоле, можда нарочито за Павла, чији га је живот трансформисао од прогонитеља до прогоњеног. Тако и дан данас, будући да ми моје сведочанство говори да је Јеванђеље обновљено, видим старију браћу на исти начин. Да, они су појединачни, смртни људи, али Господ је дао њима, а не нама, плашт да воде Цркву и да доносе тешке одлуке. Ја не уздижем ову браћу. Нисам неумерено погођен страхопоштовањем јер сам се руковао са апостолом. Међутим, подржавам их свим срцем, и имам  тиху и уверљиву сигурност рођену из личног искуства и њихових савета да је Црква у добрим рукама.

Важна питања
Сигурно је да браћа морају да се изборе са важним питањима. Дозволите ми да се осврнем на нека од њих сада, и пошто ми је истекла половина времена које имам, одговорићу на три или четири пре него што прекинемо због ваших питања. Пошто је то постало веома важно питање, мало ћу говорити о испливавању на површину права геј особа и шта је то значило за Цркву, посебно када се односе на верску слободу.

Важна питања

Мало ћу говорити и о неслагању и дисциплинским саветима и о опширним црквеним есејима који се сада појављују на  LDS.org. Завршићу образложењем о томе којим начелима обликујемо и управљамо нашим порукама Одељења за односе са јавношћу.

Једна од предности рада за црквене односе са јавношћу толико дуго јесте добијање дугорочне перспективе која долази из уобличене меморије, и то је понекад драгоцено. Свакако не морате бити врло стари да бисте се сећали времена када су неке речи које су се користиле у Цркви за описивање хомосексуалног понашања било неумерене, па и грубе по данашњим стандардима. За тренутак ћемо мало више говорити о томе. Али основе се нису промениле. Према Божјем закону, секс изван брака је морално погрешан. По том истом стандарду, секс са особом истог пола је погрешан. Доктрина се није променила, међутим значајно се променио начин на који говоримо о томе.

Већина људи ће схватити реч „презентизам“ - у Вебстеровом речнику дефинише се као „став према прошлости којим доминирају данашњи ставови и искуства“. Презентизам је заједнички проблем. Веома лако је завирити у прошлост и пронаћи изјаву која одражава норме времена у коме је дата и онда је неправилно применити у наше време. Има ли међу вама оних који не би волели да повуку или прецртају нешто што су једном рекли што у данашњем начину изражавања у најбољем случају звучи уметнички а у најгорем увредљиво?

Нема сумње да је у протеклих неколико година дошло до опрезнијег и пажљивијег избора речи, пошто се Црква укључила у покрет за права геј популације. Као што сам рекао, ово не одражава промене у доктринарном разумевању циља секса, брака и породице, или онога што чини грех, али одражава дубље разумевање и свест црквеног вођства.

Иако то признају, било би погрешно претпоставити да браћа нису била свесна тих искушења ранијих година. Посебно мислим на старешину Квентина Л. Кука из Дванаесторице, који је био председник кочића у Сан Франциску осамдесетих година када је избила епидемија сиде. Био сам са старешином Куком када смо га пред камерама интервјуисали о тој теми, и било је јасно да је био дубоко емотивно дирнут својим искуствима у помагању неколико геј чланова оболелих од сиде у њиховим последњим данима. Исто тако, чуо сам и осталу браћу како описују бол који осећају због породица, укључујући и геј чланове породице, које су растурене док су се трудиле да реше овај изузетно тежак проблем.

Како се о истополној привлачности почело говорити све више у друштву,  наш начин изражавања се променио због јавности која се мења мада су наши стандарди чедности остали исти. Могло би се исто рећи за заједнички живот пре брака хетеросексуалних парова. Не допада нам се, против њега смо, учимо младе чедности пре брака, али и прихватамо реалност да већина данас у свету има различите, променљиве стандарде или вредности, и оштар глас Цркве неће учинити ништа да се то понашање промени.

Крајем 2012. током председничке изборне кампање, Одељење за односе са јавношћу је припремило сајт који смо назвали „mormonsandgays.org.” На сајт је постављено неколико интервјуа са члановима Дванаесторице, и пре него што је покренут, браћа су га интензивно испитала. Искрено, сврха сајта је била вишеструка. У јеку предизборне кампање у којој је члан Цркве био кандидат своје странке за председника, мислили смо да ће у једном тренутку „геј питање“ вероватно бити увучено у кампању и да ћемо се суочити са свим лажним представљањем и искривљеном перспективом чиме смо се бавили још од Предлога 8 2008. године. Али сајт је такође прилика да се препознају искуства неких од наших ЛГБТ чланова или чланова које привлачи исти пол.

У неким домовима светаца последњих дана, када се тинејџери „аутују“ својим родитељима као геј особе, реакција је била све само не милостива нити је одражавала узајамно трагање за разумевањем. У екстремним случајевима, младим људима је наложено да напусте своје домове. Као бескућници и сиромашни такви млади људи били су лак плен за нарко дилере, проституцију и друга понижавајућа искуства, а у неким случајевима долазило је и до самоубистава. Не познајем ни једног вођу Цркве који је одобравао такве поступке, али свест о некима од тих проблема није била универзална међу вођством, а свакако не међу чланством у целини. Сајт Mormonsandgays.org, кога су браћа пажљиво испитала пре покретања, осмишљен је тако да се о томе говори подстицањем родитеља и других чланова породице да прихвате своју децу, браћу или сестре, али без прихватања неморалног понашања.

Ово питање је и даље тешко. Црква сада ради на даљем развоју mormonsandgays.org, и завршетак верзије 2.0 и њено покретање очекује се почетком следеће године. У међувремену, ова тема нас природно води до сродне теме, а то је став Цркве о верским слободама наспрам права ЛГБТ популације.

Чак и у Предлогу 8 Црква је јавно изјавила да се не противи  ширим правима ЛГБТ особа које покривају области као што су становање, запошљавање, наследство, болничке посете, итд, које не представљају претњу породици. Проблем је настао због напора да се редефинише брак. Чак и тада на почетку сећам се да су браћа заступала мишљење да би легализација хомосексуалних бракова била вишеструко изазовна за верске слободе. При томе, били су изузетно видовити. Ако нисте свесни великог културног сукоба који је настао између заговорника ЛГБТ права и многих верских група у односу на претпостављене претње верским правима, уверавам вас да то постаје један од највећих друштвених проблема данас.

Продубљивање ове теме данас више него што је потребно је изван мог делокруга, али чак и повремено читање онога што многи заговорници ЛГБТ заједнице говоре о верским правима је отрежњујуће. Мастило се једва осушило на недавној одлуци Америчког националног извршног савета извиђача да дозволи геј вође извиђача, када кампања за људска права - једна од главних група подршке ЛГБТ заједници - заступа да је то користан „први корак“ - што значи да неће бити задовољни све док све цркве не буду приморане да прихвате геј вође извиђача у својим редовима. Чак и пре него што је искрсло питање извиђача, многи на тој страни дебате су бучно заступали уклањање универзитетске акредитације верских факултета који нису удовољили дефиницији ЛГБТ-а о томе шта јесте а шта није друштвено прихватљиво. И укидање пореских олакшица црквама је још једна тачка дневног реда која је недавно покренута.

Одговор Цркве је модел уздржаности, разума и христоликог понашања. Иако ни мало не доприноси плану нашег Оца за Његову децу и сврси нашег живота овде на земљи, укључујући и то како изражавати сексуалност, Црква је признала легитимитет ЛГБТ популације у вези са становањем, запошљавањем и другим услугама, попут оних које сам поменуо. Даље, без јавног позива Цркве прошлог јануара на конференцији за новинаре за једнак третман верских права и права ЛГБТ популације, Јута не би имала законе који данас штите права и једних и других.

Црква ће и убудуће наставити да се залаже за ову врсту равнотеже. Ово није лако разумљиво свим нашим члановима. Постоје они чији су погледи попут оних од пре много година и који верују да је било какав гест саосећања према ЛГБТ особама одобравање греха, иако истополна привлачност сама по себи није грех.

Други, чини се, желе да преобликују Цркву у нешто што најновија политичка конвенција о коректности каже да треба да буде. Сходно томе, потребно је доста поучавања на ту тему унутар Цркве, посебно међу нашом  омладином и дугогодишњим члановима - то јест одраслим младим особама. Браћа ће мудро зацртати курс који се придржава доктрине Цркве, док буду следила христолико укључивање и љубав према свим људима.

Да ли чланови могу имати сопствено мишљење о овој теми, а да остану одани Цркви? То питање често чујемо, а оно произилази из великог броја различитих сценарија. Може ли члан бити демократа и добар мормон? То ми је смешно, јер ако чланови који постављају то питање буду путовали у неке земље света и упознали верне чланове Цркве који припадају својим националним комунистичким партијама бојим се да њихов крвни притисак може бити трајно поремећен. Могу ли веровати у женска права и бити добар мормон? Могу ли помислити да добра ревизија може допринети нашим славопојима? Ако понекад мислим да сваки минут нашег тросатног блока није у потпуности инспиративан, да ли сам на путу отпадништва?

Не желим да будем неозбиљан, јер знам да су нека питања важнија од других. Све што могу да вам кажем је како лично приступам тој теми. Никада Цркву нисам сматрао интелектуалном кошуљом. Имамо изузетно разноврсно чланство. Проводио сам време са члановима Цркве на свим континентима где имамо јединице. Један од најузбудљивијих аспеката тога што смо свеци последњих дана је осећај да припадамо разноврсној, али уједињеној глобалној породици. Зато што сам Британац, као што је свима познато, с времена на време шалим се на рачун Француза - то је нека врста обавезе која иде са британским држављанством. (Заправо, никад им нисам опростио што су заступали погрешну страну у америчкој револуцији.) И, наравно, Французи слично говоре о Енглезима. Али, ако у авиону седим поред свеца последњих дана који је Француз осећам тренутну повезаност. Националне и културне разлике нестају. Имам много више заједничког са том особом него са било којим од мојих земљака који није светац последњих дана, па чак и ако је мојих година, из мог родног града или школе. Као светац последњих дана, одмах знам да мој француски познаник, кога сам тек упознао, и ја, делимо најважније основне вредности и искуства, и имамо исте широке аспирације у овом животу као и у будућем. Задовољан сам уверењем да, као свеци последњих дана, у стварности нисмо странци и дошљаци него суграђани у царству које премошћује све националне границе и културе.

Да ли желим да се уверим да ли се мој француски сапутник у сваком погледу и у свакој нијанси слаже са мојим ставовима о начину на који треба да живи свој живот? Да ли инсистирам да обојица морамо бити на потпуно истом месту на нашем духовном путовању? Или му, попут Господа, омогућавам простор за лично тумачење, раст и разумевање?

Када мој пријатељ почне да инсистира на томе да све тумачим на његов начин, или сугерише да браћа обмањују чланове, или узвисује себе као да ми је више од пријатеља, те да је мој непозвани учитељ, једино тада могу бринути о правцу у коме иде. Ако ми говори о својим блоговима и јавним демонстрацијама да би доказао да браћа нису у праву и одбацује савете, могу очекивати да ће се црквене вође успротивити том утицају, чак и ако то најрадије не би учинили. Ако љубазност и нежно уверавање и искрена љубав не помогну, забринуо бих се за његову вечну будућност. Али не бих му ускратио право да верује другачије. Мада волим разноликост у Цркви, не верујем да је разноликост на крају адут за јединство. „Ако нисте једно нисте моји“.

По свом сигурном сазнању, Прво председништво и Дванаесторица не усмеравају резултате дисциплинских савета и студиозно их избегавају. Заиста, као суд за подношење последње жалбе, Прво председништво не може чинити тако. Морају остати независни. Политика Цркве је да одлуке доносе бискупи и председници кочића, у погледу држања таквих савета и коначног исхода. Наравно, председници се могу саветовати са обласном Седамдесеторицом по свештеничкој линији за савет у вези са процесом, али не и о одлукама и резултатима.

Било је спекулација о томе да су се недавно дисциплински савети или позиви за бискупово присуство поклопили и због тога изгледа као да су дириговани из централе. Међутим, то није случај и постоји једноставно, веродостојно објашњење које не захтева ментално напрезање да би се разумело. Врховне власти - укључујући сва већа Седамдесеторице - долазе у седиште Цркве сваких шест месеци ради обуке непосредно пре генералне конференције. Ове обуке годинама покривају широк спектар различитих тема. Ако је једна од тих тема начин одржавања дисциплинских савета у складу са црквеним процесима - као што је недавно био случај - не изненађује што се, када обука функционише до нивоа кочића и одељења, неке вође могу осећати боље припремљенима да сарађују са члановима за које сматрају да им је потребан савет. То би се могло догодити посебно у време када неки чланови воде јавну  кампању за промене које су у супротности са црквеним правилима или доктрином. Искрено, не знам да ли је такво саветовање дало неке резултате, и ако јесте, да ли сам исправно идентификовао разлог. Али тражење завере иза сваког наговештаја промене није здраво и ретко је исправно.

Обећао сам да ћу нешто рећи о опширним есејима на LDS.org који говоре о темама које неки чланови сматрају изазовом. Искрено, немам много тога да кажем о томе. Повратне информације које смо добили на LDS.org сугеришу да су неки чланови сматрали да је текстове требало поставити на истакнутијем месту и да следе након неког значајног саопштења. Други чланови мисле да су добили више пажње него што заслужују.  Све у свему, мислим да стоји аргумент да је требало да буду истакнутији од почетка, али постоји више објашњења за то. Свакако неколико њих је имало значајну покривеност у штампи када су објављени. Они који изблиза прате развој Цркве видеће све већи нагласак на проучавању и учењу код куће, на поштовању Шабата које обухвата такво учење у нашим свакодневним животима, и све флексибилнији наставни програм који се ослања на многе ресурсе - укључујући ове есеје - за садржај и подршку. Намера црквених вођа је да ови есеји буду више од искуства једног читања на LDS.org,  него да њихов садржај и начела буду уткани у већу таписерију учења, нарочито за нашу омладину.

Објављивању ових текстова претходиле су многе расправе, укључујући расправу о њиховој дужини. У једном моменту разматрани су есеји од 50 страница па и дужи, а неки су припремљени са бројним фуснотама. Али било је јасно да ће се обични чланови другачије односити према таквом напорном раду, за разлику од научника којима је већ позната суштина тих питања. Разматрана је алтернатива - кратак коментар на две или три стране, али сматрана је неадекватном и није испунила главни критеријум транспарентности. Резултат ових разматрања је оно што тренутно имате на  LDS.org, и, све у свему, ови есеји су добро примљени. Мада су високо квалификовани научници СПД-а припремали иницијалне нацрте, особље Црквеног одељења за историју и други научници извршили су обиман преглед. После њиховог прегледа уследило је ригорозно читање од стране Дванаесторице за утврђивање тачности пре него што их Прво председништво одобри.

А сада, дозволите ми да завршим и онда ћемо прећи на нека питања. Раније сам поменуо колико је важно да не заузимамо превише одбрамбен став. Надам се да данас нисам звучао превише одбрамбено. То вас може мало изненадити од некога ко се бави односима са јавношћу, али желео бих на крају да поделим са вама једну мисао.

Старешина Нил А. Максвел, такође бивши председник Одбора за односе са јавношћу, некада је говорио о ономе што је он назвао „централна дилема односа са јавношћу.“ Да ли дозвољавамо да наша светлост сија тако да људи могу видети наше добра дела, или нас то излаже ризику да изгледа као да чинимо милостињу пред људима ради славе света?

Данас имамо додатну дилему. Језгро функције Одељења за односе са јавношћу је успостављање односа са истакнутим вођама чији утицај може или помагати или ометати мисију Цркве. Са тим циљем можемо учинити много тога доброг у друштву. То води таквим резултатима као што су сарадња са другим црквама, са политичким лидерима различитих партија, са вођама ЛГБТ-а и другим вођама заједнице и многим другим.

Истовремено, древна Црква се у суштини противила постојећој култури што значи да се често противила друштвеним конвенцијама и успостављеним институцијама. Исус је много говорио о овцама, али никада није деловао као једна. Доводио је у питање друштвене норме, заједно са људима које је пристојно друштво одбацивало, и супротстављао се естаблишменту када је оно показивало лицемерје. И апостоли су се с времена на време неустрашиво супротстављали устаљеном како би поучавали јеванђеоске истине.

Дакле, како балансирамо ова два наизглед супротстављена начела о изградњи односа у секуларном свету са онима изван Цркве који виде ствари другачије, а ипак се противе расту секуларизма и неприпадања организованој религији?

Одговор на ово и друга тешка питања налази се у слеђењу Исуса Христа у свим околностима. То је наш главни мандат, наша главна директива. Наша Црква носи Спаситељево име. Ово је Његова Црква. Ова учења су Његова, и ми се трудимо да обликујемо своје животе према ономе што је Исус поучавао. Дакле, наше поруке из Цркве увек морају бити обликоване са тим на уму, и поступци Цркве увек морају бити у складу са оним што говори. У свакој одлуци коју донесемо и свакој препоруци коју проносимо, трудимо се да то имамо на уму. Шта би Спаситељ учинио? Нарочито они који су повезани са  FairMormon, имају обавезу да се укључе речима по којима је Спаситељ био познат и избегавају тактику полемисања и борбености. Ми смо идентификовали шест једноставних начела која, уместо одбрамбеног става, истичу оно за шта се залажемо. А то су:

1. Имамо веру у Бога, настојимо да живимо по начелима јеванђеља Исуса Христа и прихватамо Божји план за Његову децу, који доноси радост у наше животе и животе других људи.

2. Велике смо присталице породице, бранитељи јаких, трајних бракова и рађања деце, и подизања добро образоване деце са високим моралним вредностима.

3. Ценимо и бранимо слободу, укључујући слободу вероисповести, поштујемо слободу избора и морални избор појединца, слободу да идемо на богослужење и слободу да делимо нашу веру.

4. Држимо се јаких моралних вредности и трудимо се да живимо по њима, а то су поштење и поверење као и друге христолике особине.

5. Служимо другима, како онима који су наше вере тако и онима који то нису. Милосрђе или љубав према другим људима извор је наше радости.

6. Настојимо да покажемо да се преко откупљујуће моћи јеванђеља животи могу променити набоље. Размишљамо о томе у смислу вере, покајања и помирења.

Таква су питања и изазови са којима се данас суочавамо. Хвала вам што сте слушали. У име Исуса Христа.