15. ДЕЦЕМБРА 2016
„Религија нема монопол на моралне поступке, али вјекови вјерских увјерења, укључујући актуелну цркву као институцију - или синагогу - или џамију, јасно су истакнута у обликовању нашег схватања појмова исправног и погрешног.“ — Џефри Р. Холанд[1]
Може ли се друштво различитих вјерских, политичких и филозофских мишљења сложити у вези са основама исправног и погрешног? У мањој или већој мјери, ово је изазов за цивилизацију, и да бисмо успјели морамо да живимо са неком врстом споразума. Земљиште које се налази испод одређује шта ће расти изнад њега.
Недавни чланак о програмирању самовозећих аутомобила у доношењу моралних одлука у случају несреће завршава се овим питањем: „Можете ли научити машину да уради оно што је исправно?“ Аутор одговара: „Прво, људи би морали да се договоре.”[2]
Овај коментар показује не само да је осећај морала дубоко усађен у наше искуство, него и да је тешко доћи до моралног споразума у плуралистичком друштву. Било да је ријеч о ситуацијама описаним у чланку - да ли да жртвујем себе или пјешаке у судару? - или о другим озбиљним одлукама, идеје о исправном и погрешном драстично варирају.
Један наслов Pew Research Center-а из 2014. гласи: „Шта је морално прихватљиво? Зависи од тога у ком дијелу свијета живите.“ На примјер, док се многи слажу да је прељуба морално погрешна, мање њих вјерује да је развод неприхватљив. И док већина коцкање сматра лошим, мање њих има исти поглед на употребу алкохола. Таква разноликост моралног мишљења је неизбјежна.
Ова и друга питања наведена у извјештају Pew-а су комплексна и суштински утичу на појединце, породице и друштва. Међутим, испод све ове разноликости људског изражавања, друштва углавном воде основни морални темељи. У таквим питањима као што су вриједност појединаца, брига за слабе међу нама и задржавање своје обавезе према породици и заједници, ослањамо се на изворе који су изнад људског разума.
Праћење дубоких корена
Рабин Џонатан Сакс је рекао: „У расправи у којој не постоје заједнички стандарди, побјеђују најгласнији.“ Одлучивање о томе шта је исправно а шта погрешно представља више од демонстрације силе - ради се о добробити појединца и општем добру. Стога, наставља он, „ако не постоји морална истина постоји само побједа. Потрага за истином претвара се у жељу за дјеловањем.“[3] То је оно што чини овај оквир заједничким: помаже слабима и јакима, тихима и гласнима, мањини и већини.
Без обзира на то да ли је наслијеђена од вјерских учења или заснована на практичном искуству, или обоје, сва друштва имају неку моралну основу. А у плуралистичком свијету - свијету у коме многе различите идеологије, националности и погледи на свијет стоје раме уз раме - немамо другог избора него да се бавимо овим различитим изворима у настојању да промовишемо добро.
Пратите педигре наших моралних схватања и открићете религију у коријену. Свијетовни историчари Вил и Ариел Дурант су написали: „Не постоји значајан примјер у историји, прије нашег времена, о друштву које је успешно одржавало морални живот без помоћи религије.”[4] Вашингтонски надбискуп кардинал Доналд Вуерл каже углавном исто то о нашем јудео-хришћанском наслијеђу. Иако можда непопуларна опција за оне који нису религиозни, он каже да изражавање своје вере „није наметање вриједности нашем
друштву, него истицање потребе да се његова заоставштина дуго прихваћених, моралних начела и обавезе користи у одбрани основних људских права.“
Као што је апостол светаца последњих дана, старјешина Квентин Л. Кук, рекао, ове вриједности су повезане са унапријеђењем људског достојанства и слободе. У свом обраћању на тему поштовања вјерског наслијеђа, он указује на такве ствари као што су објављивање Библије Краља Џејмса 1600-их, дистрибуција Светих писама масама, вјерска толеранција, грађанске слободе и научна достигнућа, укључујући и револуцију у комуникацији и напредак у медицини - све примјери „подупирача нашег јудео-хришћанског наслеђа [које] благосиља људе широм свијета.“
Тражење изван себе
Истина, јудео-хришћанске вриједности не дају очигледне одговоре на сваку моралну дилему. Ипак, не можемо их игнорисати, јер би, како каже рабин Сакс, то било као кидање „конопца који повезује [наш] морал са нечим узвишеним.“ Пошто људи од вјере гледају на такве вриједности као да долазе од Бога, оне не зависе од промјена околности. Не само да је њихова трајност тестирана преко хиљаду година, њихово значење је „изван система” [5] пролазне природе друштва.
Коначно, разноврсна култура не може да напредује на моралности појединаца - идеји која је незамислива, каже рабин Сакс, као „лични језик који разумије само једна особа.”[6] У друштву у којем се индивидуална аутономија оцјењује као највеће добро, све зависи од појединца. Ево како је француски мислилац Алексис де Токвил описао ту усамљену потрагу: „Ако би се свако обавезао да ће формирати сва своја мишљења и трагати за истином у изолацији путевима које је сам прокрчио, мало је вјероватно да би се велики број људи икада ујединио у било ком уобичајеном вјеровању.“ И у таквој ситуацији људи и даље постоје, „али друштвено тијело не.”[7]
По ријечима хришћанског писца Р. Р. Реноа, та стабилност, укоријењена у смислу да нешто веће од нас самих има контролу, „помаже људима да воде срећне, смислене животе“ и обезбијеђује нам културно наслијеђе не толико по обрасцу непричвршћених појединачних једрилица које се слободно крећу ка само-одабраним дестинацијама, колико према смиреном и сигурном обрасцу „возова [који] се крећу по утврђеном реду вожње.”[8]
Не морамо се сложити о свим специфичностима заједничког моралног кодекса - нешто није ни могуће, нити пожељно - али у нашем је интересу да постигнемо договор о кључним питањима. На крају, морал није нешто о чему било ко од нас одлучује, „то је оно што држи групу заједно.”[9]
[1] Jeffrey R. Holland, „Bound by Loving Ties,” BYU Devotional, 16. август 2016.
[2] Jim Kerstetter, „When Machines Will Need Morals,” New York Times, 24. јун 2016.
[3] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 41, 47.
[4] Will и Ariel Durant, The Lessons of History (1996), стр. 51.
[5] Rabbi Jonathan Sacks, The Great Partnership, стр. 2.
[6] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 143.
[7] Alexis De Tocqueville, Democracy in America, превод и едиција Harvey C. Mansfield и Delba Winthrop (2000), стр. 407.
[8] R. R. Reno, „Politics of Vulnerability,” First Things, окт. 2016, стр. 6.
[9] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 143.