Након крштења у Сан Леандру, у Калифорнији, када сам имао 20 година, а након два семестра на Универзитету Бригам Јанг, нашао сам се на трансатлантском лету за Копенхаген у пролеће 1977. године. Ишао сам кући за летњи распуст да бих зарадио новац за следеће семестре на БЈУ-у. Тако сам мислио!
Током дугог лета покушавао сам да заспим како бих се одморан срео са својом породицом - сада као члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Сан није долазио. Стално сам чуо глас пророка, председника Кимбала, како говори: „Сваки достојни младић треба да иде на мисију.”1 „Престар самˮ, убеђивао сам себе. Имаћу 22 године када будем могао да идем, три године више од већине старешина које иду на мисију.ˮ Чуо сам председника Кимбала скоро као да је седео поред мене. Држао ме је будним и нисам могао да га игноришем.
На крају, из страха да уопште нећу заспати, рекао сам Небеском Оцу: „У реду онда, ако надахнеш некога да ме пита да идем на мисију – ићи ћу.ˮ Деловало је, заспао сам и спавао док авион није слетео, не размишљајући више о ономе што сам обећао Господу, односно председнику Кимбалу.
Само четири дана након доласка у северну Данску, нашао сам се у цркви у огранку Олборг. Никога нисам познавао. Одмах после причесног састанка, председник огранка, Јоханес Вестб, дошао је право до мене и рекао: „Не познајем те, али обучен си у белу кошуљу и одело и делујеш као члан Цркве. Да ли си члан?ˮ Потврдио сам, а он је наставио: „Могу ли те позвати у своју канцеларију како бих те боље упознао?ˮ Наш састанак је трајао само десет до петнаест минута. Чак и након првих неколико минута рекао је: „Веома чудно, иако те не познајем имам веома јак осећај да ми Господ каже да те питам да ли ћеш ићи на мисију. Хоћеш ли?ˮ
Дух је био јак и обојици су почеле да теку сузе када сам испричао о свом обећању Господу од пре само четири дана. Знао сам шта морам да радим - да следим глас живог пророка. Убрзо након тога послао сам документа за мисју и уместо да се вратим на УБЈ, новац који сам зарадио тог лета отишао је на моју мисију, у Енглеској мисији у Лондону, од новембра исте године.
Како почињемо ову нову годину и постављамо личне циљеве за Обласни план 2019, а први је „Следите пророкаˮ, из личног искуства знам да ће то донети навеће благослове у животу. Слеђење живог пророка у свему што нас саветује, „ојачаће (вашу) веру у Небеског Оца и Исуса Христа”.
Живи пророк је Господњи гласник на земљи. „Пророк не стоји између вас и Спаситеља. Уместо тога, он стоји поред вас и показује пут према Спаситељу.ˮ 2 Као што пише у 3. Нефију 20:24, „…сви пророци… сведочаху о (Христу)”. Пророк ће нам говорити вечне истине и давати добре савете. „Сваки пут када сам послушао савет пророка, (и) осећао потврду у молитви а затим га следио, открио сам да се крећем према безбедности.ˮ 3 Пророк ће нас подстицати да следимо заповести, што води срећи, миру и вечном животу.
Већ четири деценије бирам да следим живе пророке. Безбројне благослове нисам имао само ја, него и читава моја породица због те одлуке из 1977. године да следим пророка. Подстичем све нас да поставимо личне циљеве и обавежемо се да ћемо следити пророка, захваљујући чему можемо примити неизмерне благослове, како у овом животу, тако и у будућем.
________________________
1 Spencer W. Kimball, First Presidency Message, November 1977, „It Becometh Every Man”, 3. пасус
2 Neil L. Andersen, „The Prophet of God”, Liahona, мај 2018.
3 Henry B. Eyring, „Finding Safety in Counsel”, Ensign, мај 1997, стр. 25