Први пут сам срео Креша (како су га сви момци звали) док је стајао испред своје собе у Џоновом холу, гдје су сви спортисти са прве године Универзитета Бригам Јанг били смјештени. Собе су нам биле једна до друге. Погледао сам га и запазио сам изненађујућ израз на његовом лицу. „Јеси ли зарадио то играјући фудбал?“, питао ме је. Наиме, прије недјељу дана на путу до факултета сам доживио саобраћајну незгоду и претрпио сам озбиљне повреде главе. „Јесам, а још да видиш овог другог лика!“, одговорио сам. Овако је отпочело пријатељство засновано на сарказму. Сад знам како је тешко бити саркастичан на страном језику, али је Крешу то полазило за руком.
Крег Џоргенсен, Крешов саиграч током све четири године факултета, ми је био добар пријатељ, и заједно бисмо проводили вријеме и јели у кафетерији. Крешу је било збуњујуће и веома смијешно да гледа људе како се моле прије оброка. То је био први пут да се Крешо сусрео са вјером светаца посљедњих дана. Бог који слуша свачије молитве! То је било тешко за разумијети.
Спаваонице на на факултету нису биле дизајниране за кошркаше од метар и осамдесет и више. Било је и више него очигледно да Крешо од два метра и сто неће моћи да стане у кревет због зида цигала који је био иза кревета, и радног стола који је био испред њега. Радни сто је уклоњен, кревет продужен, али гдје ће сад да учи? Њему и његовим цимерима је одобрено да се иселе из спаваонице након првог семестра. Ово је било нешто што је учинило остале бруцоше веома љубоморним и нешто што је Крешо волио да нам набија у лице.
Крешов најсјајнији атрибут је био хумор. Било да је на кошаркашком терену, у спаваоницама, или у току грудвања са колегама, на Крешов хумор смо могли да рачунамо да смири било какву тензију или одбојност. Смијешан призор је за мене био и кад сам једном приликом на утакмици видио како трчи и води лопту између ногу противника, као да је плејмејкер од метар и деведесет, и пуца на кош са раздаљине од 20 стопа. Ово је било праћено општим одушевљењем наших навијача, али и толиком нелагодношћу противничког тима што један центар од преко два метра може да игра да су то сматрали нелагалним.
Једне утакмице се се сјећам веома добро. Нешто се било десило на терену. Крешо се узнемирио и викнуо је нешто вјерватно на Хрватском. Судија је одмах прогласио технички фаул. Крешо се свом својом снагом противио овоме. „Зашто технички?“. „Јер си опсовао“, је био брз одговор. „Како сте знали?“. Тада се судија обратио Крешу на хрватском. На Крешовом лицу се развукао осмијех, снажно га је загрлио и гласно је рекао: „Заслужујем два техничка?“ И тачно је то и добио. Крешо је почео да се гласно смије. Други би били љути, али Крешо је знао да је погријешио и да је ухваћен. За креша су најбоље шале биле оне које су биле на његов рачун, а чак и тада је његова смјерност излазила на видјело.
Повреда главе ми је окончала фудбалску каријеру на факултету, па сам отишао на мисију. Док сам био тамо, из Црквених новости сам сазнао да се Крешо прикључио Цркви. Писао сам Крегу Џонсону да ми потврди, јер сам био у потпуној невјерици. Можда је то био њихов саиграч, Мони Саркалати, али ни у ком случају Крешо. Он није ни вјеровао у Бога. Крегов одговор је садржао једну реченицу коју је написао Крешо: „Мораш имати вјере сине мој и повјеровати.“
Вратио сам се на факултет за вријеме зимског семестра 1973. Убрзо након почетка семестра, једног дана, сам кренуо до библиотеке. Једно гласно „МОЗЕРУ!“ је одјекнуло, одзвањајући између четири згрде на кампусу. Окренуо сам се у сва четири правца док нисам угледао веома високог Креша. За њега никад нисам био „Џон“, него увијек „Мозер“. Након тога је услиједио поздрав и снажан, медвеђи загрљај. Видјели смо се још пар пута у току семестра, али због кошаркашке сезоне и мог радног времена (више нисам био на стипендији), наше састајање је углавном било случајно на кампусу. Иако је Крешо на кампусу био славна личност #1, без обзира са ким је био, без обзира шта му се дешавало у животу сам могао да рачунам на „МОЗЕРУ!“ и на медвеђи загрљај.
Посљедњи пут смо се видјели прије времена кда је хтио да постане професионалац, али је чак и тада хтио да иде кући. Главни разлог му је био што је био потребан Цркви у свом дому да преведе Света писма. Крешо је био превише популаран за Тита да би овај покушао да заустави његово фокусирање на Цркву. Осим тога, Титу је требао кошаркаш који био освојио злато за Југославију и та особа је била Крешо.
Тог априла, Крешо је дипломирао, а ја сам пратио његову каријеру код куће путем спортских вијести. У касној 1994. сам сазнао да Крешо тада живио у области Вашингтона и да је био Хрватски дипломата. На љето 1995., посао ме је одвео до Вашингтона, па сам покушао да сазнам гдје Крешо живи да бисмо се могли наћи и отићи на ручак или вечеру. Али те недјеље сам у Црквеним новостима сазнао да је преминуо због карцинома. Био сам тужан јер сам изгубио пријатља, али тужнији што је Хрватска изгубила таквог човјека.
Када помсилим на свог пријатеља Крешмира Ћосића, сјетим се стиха у Јеванђељу по Јовану 10:27: „ Овце моје слушају глас мој, и ја познајем њих, и за мном иду.“ Послије Креша, никад нисам погледао некога и помислио да се „та особа никад неће прикључити Цркви“. Крешо је био величанствени дијамант у неизбрушеном облику, али Бог је знао човјека који би могао да обрати Креша и знао је да је Универзитет Бригам Јанг право мјесто за упознавање с њим. Ми који смо били са стране и који смо могли да упознамо Креша прије него што је он упознао Хјуа Ниблија и Креша након што је њихово пријатељство резултирало крштењем, смо били заиста благословени, јер нам је дато нам је савршено знање да Исус Христ може да промијени све људе, ако му они то дозволе. Крешо јесте. Он је био пријатељ, био је примјер, волио је Господа. Ја, заједно са многима сам био дирнут његовим духом и осмијехом. Увијек ћемо памтити тај осмијех.
Слике Крешимира Ћосића : www.byuphotos. com
