Када је Спаситељ служио Нефијцима након свог васкрсења, побринуо се да укључи децу у узвишена дела служења Богу која су се десила. Записано је: „Он узе дечицу њихову, једно по једно, и благосиљаше их и Оцу се мољаше за њих”. Рекао је мноштву: „Погледајте малишане своје”. Одрасли су са страхопоштовањем посматрали како се анђели спуштају „као да су усред огња. И они сиђоше и окружише ове малишане, и … анђели им служаху” (3. Нефи 17:21, 23, 24).
Наша деца нису била тамо; нити су били присутни током Спаситељеве смртне службе када је рекао: „Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје” (Марко 10:14). Ипак, и наша деца су драгоцена за Њега, и њихова срца могу бити дирнута Светим Духом. Једна од Његових прилика да тако дотакне нашу децу је причесни састанак, свето богослужење које се одржава у Његово име за све чланове Цркве.
Деца могу да служе Богу и осете Духа
Чак и врло мала деца могу да доживе прелепа, света, нежна осећања која удељује Свети Дух, а сва деца имају потребу и право на то. Да би наша деца осетила Духа, потребно је да учествују у причесном састанку и да буду довољно мирна да осете шапат тихог, тананог гласа. Није увек лако, али можемо поучити своју децу: „Утолите и познајте да сам ја Бог” (Псалми 46:10). Поред давања примера побожности деци, родитељима, рођацима, учитељи и вође могу сматрати да су следеће мисли корисне у помагању деци да доживе побожно богослужење.
Поучавање побожном богослужењу почиње код куће. Што раније ово поучавање почне са малом децом, то је лакше.
Морамо да научимо нашу децу колико је важно да осете Духа; шта учинити да стекнемо ова посебна, света осећања; и како да их препознамо. Такође, можемо се трудити да обезбедимо мирне тренутке код куће, погодне за Духа. Многе породице, осим породичне кућне вечери, имају свакодневне духовне тренутке када читају Света писма и певају химне.
Родитељи могу да одвоје време код куће да објасне малишанима зашто идемо на причесни састанак. Током породичних молитви можемо замолити Господа да помогне сваком детету да разуме шта покушавамо да га научимо.
Можемо да подсетимо своју децу пре црквених састанака шта ће се десити и како ћемо сви учествовати: „Улазимо у цркву. Седимо заједно као породица и слушамо уводну музику. Када слушамо музику, спремамо се за причесну службу и можемо осећати Духа. То је срећан осећај мира и спокоја.”
Деца се исто тако могу научити да слушају у тишини неколико минута посебну музичку тачку. Музика је оруђе Духа, и деца могу осећати тај Дух чак и ако не разумеју речи.
Помагање деци да учествују
Деца свих узраста могу да уживају учествујући у химнама на различитим нивоима. Мала деца воле да слушају понављане израза у тексту. Велики број наших химни има такве изразее или рефрене, а ми можемо помоћи малишанима да чују речи. Ако детету на уво шапнемо предстојеће речи, оно ће чути речи док се певају. На пример, на почетку рефрена можемо да шапнемо: „Слушај ’Исус показује своје насмејано лице’”, а затим посматрамо како се осмех шири на дететовом лицу када заједница пева те речи.
Како деца расту, могу научити да се придруже певању ових посебних израза. Деца воле да певају „О, дивно је” или „Слава Богу” или „Леп дан”. Постепено, деца могу да се придруже у дужим деловима, целим рефренима, а на крају и читавој химни. Помаже ако вежбамо код куће.
Деца која умеју мало да читају могу да науче да читају химне на исти постепен начин и имају диван осећај успеха у томе. Ово им поставља образац тако да , када постану тинејџери, већа је вероватноћа да ће наставити да певају химне.
Деца могу да науче да се моле од најранијег узраста. Код куће, по упутствима од родитеља, чак и мала деца склопе руке и погну главе са остатком породице. Исто се дешава и на причесном састанку за време уводне молитве, закључне молитве и причесних молитава. Можемо да читамо прелепе, смислене молитве причести код куће са нашом децом, објашњавајући им на нивоу њиховог разумевања шта те речи значе. Можда ће некој од старије деце бити од помоћи да покушају да упамте молитве. Као и са химнама, они ће „чути” речи ако знају које су. Такође, можемо објаснити значење причести на начин који наша деца могу да разумеју.
Помагање деци да буду побожна
Можемо много да учинимо да помогнемо својој деци да буду захвална за говоре који се дају на причесним састанцима. Председник Спенсер В. Кимбал је саветовао: „Повремени коментар шапатом да се разјасни... порука говорника може помоћи детету да се повеже са оним што се дешава. На пример, отац би могао шапнути: „То сада говори Гордијев тата. Он говори о пионирима.’”1
С времена на време родитељ такође може укратко да преприча оно што је речено и да скрене пажњу деце на све приче које би препознали: „Знате ову причу! Реч је о Абинадију и цару Ноји.”
Наравно, све ово мора да се ради веома тихим шапатом, на уво детета, како се не би ометали други.
Неки родитељи могу размишљати: „Наша деца су побожна све док се не подели причест, и ми сматрамо да је то довољно.” Али цео састанак је посвећен богослужењу, а наша деца су позвана на све то. Ми узимамо причест да бисмо се сетили Спаситељевог помирења и да бисмо обновили своје завете са Њим. Говори су продужетак тог сећања и посвећености.
Наша деца треба да осете и покажу поштовање према говорницима. Своју децу можемо са љубављу саветовати: „Знам да не разумеш све, али говорници ће нам рећи шта мисле да Господ жели да научимо. Помоћи ћу ти да мало разумеш, а онда ћемо о томе више разговарати када се вратимо кући.”
Када седимо са пријатељима истраживачима у цркви, чезнемо да осете Духа и буду обраћени. У извесном смислу, наша деца су такође наши истраживачи. Зар не осећамо исту чежњу због њих?
Помагање деци да осете Духа
Многи људи долазе на причасни састанак са жељом да се приближе Господу и да буду надахнути Светим Духом. Непобожно понашање било кога од нас може одвратити друге од жеље за богослужењем. Старешина Александер Б. Морисон, који је служио као члан Седамдесеторице од 1989. до 2000. године, говори о афричким причесним састанцима: „Сви, и деца и одрасли, посматрају говорника са интензивном усредсређеношћу. Нема врпољења на клупама, нема одлажења и долажења ради пијења воде, нема посета тоалету. У таквим околностима ниво духовности на састанцима је висок.”2
Не можемо натерати своју децу да буду побожна, али им можемо помоћи да се понашају на начин који призива Духа. Свако дете је, наравно, јединствено, и оно што делује код једног можда неће деловати код другог. Али родитељи који уз молитву одлуче да помогну својој деци да буду побожна и осете Духа, на своју радост ће открити да имају право на откривење и надахнуће по том питању.
Поред уже породице, и други могу да подстичу побожност и поштовање деце. Говорници могу да користе једноставан језик и укључују познате приче из Светих писама. Диригенти и оргуљаши могу укључити музику коју ће деца препознати и уживати у њој. Свештеничке вође могу да раде на томе да се побрину да Свети Дух буде присутан на састанцима.
Огромна прилика
Богослужења су огромна прилика да се деца науче самоконтроли и поштовању права и потреба других. Ова света окупљања су прилике за све нас да радимо заједно како бисмо помогли деци да науче да осете и пожеле послуживања Светог Духа. Тада ће, како буду расли, стећи дубоку, трајну љубав према Спаситељу, љубав која ће их одржати на уском и тесном путу назад у Његово наручје.
Побожност
„Морамо ојачати наше причесне састанке и учинити их часовима побожности на делу. Негујте дух побожности, став у коме људи улазе у цркву и тихи су и побожни и пажљиви. … Причесни састанак треба да буде време духовног освежења за наше људе, када се у недељу окупљају да узму причест и обнове своје завете са Господом.”
Председник Гордон Б. Хинкли, Регионална конференција у Питсбургу, Пенсилванија, 27. април 1996; цитирано у часопису Ensign, авг. 1997, 6. стр; јул 1997, 73. стр.