Живимо у тешким временима која је прорекао апостол Павле (видети 2. Тимотеју 3:1). Они који се труде да ходају равним и узаним путем запажају са свих страна примамљиве заобилазне путеве. Можемо бити збуњени, понижени, потиштени или обесхрабрени. Како можемо имати Духа Господњег који ће усмеравати наше изборе и одржати нас на путу?
У савременом откривењу Господ је одговорио следећом заповешћу:
„И да можеш потпуније држати себе неукаљаним од света, иди у дом молитве и приноси причести своје на свети дан мој.
Јер заиста је ово дан одређен да се одмориш од својих дела и да се посветиш Свевишњему” (Учење и завети 59:9–10).
То је заповест са обећањем. Прикладним учествовањем сваке недеље у обреду причешћа, оспособљавамо се за обећање да „Дух Његов може увек бити с [нама]” (Учење и завети 20:77). Тај Дух је темељ нашег сведочанства. Он сведочи о Оцу и Сину, на све нас подсећа, и води нас истини. Он је компас који нас води нашим путем. Овај дар Светог Духа, о коме је поучио председник Вилфорд Вудруф, „највећи је дар који се може доделити човеку” (Deseret Weekly, 6. април 1889, 451. стр).
I
Обред причешћа чини састанак причешћа најсветијим и најважнијим састанком у Цркви. То је једини састанак Шабатом коме може да присуствује цела породица. Његов садржај поред причешћа увек треба да буде испланиран и представљен тако да нашу пажњу усредсређује на помирење и учења Господа Исуса Христа.
Моја прва сећања на састанак причешћа потичу из малог града у Јути, где сам заређен у ђакона и где сам учествовао у послуживању причешћа. У поређењу са тим успоменама, причесни састанци којима сада присуствујем у многим различитим одељењима знатно су побољшани. Уобичајено је да чланови благосиљају, послужују и примају причешће у атмосфери тихе побожности. Вођење састанка, укључујући неоходне послове, је кратко и узвишено, а говори су духовни по садржају и начину изношења. Музика је одговарајућа, као и молитве. Ово је правило, и у односу на искуство из моје младости представља велики напредак.
Повремено има изузетака. Осећам да неки из генерације у развоју и чак неке одрасле особе још нису разумели значај овог састанка и важност личне побожности и богослужења на њему. Оно чему сам подстакнут да поучавам овде упућено је онима који још не разумеју и не примењују та важна начела и још не уживају обећане духовне благослове да увек имају Његовог усмеравајућег Духа са собом.
II
Почећу са тим како чланови Цркве треба да се припреме за учешће у обреду причешћа. На светском састанку обуке вођства пре пет година, старешина Расел М. Нелсон, из Већа дванаесторице апостола, поучио је свештеничке вође Цркве како да планирају и воде причесне састанке. „Ми обележавамо Његово Помирење на веома личан начин”, рекао је старешина Нелсон. „На нашем причесном састанку приносимо скрушено срце и раскајан дух. То је најважнији догађај нашег светковања дана Шабата” („Worshiping at Sacrament Meeting”, Liahona, август 2004, 12. стр; Ensign, август 2004, 26. стр).
Пре почетка састанка удобно се сместимо. Током тих тренутака тишине, изводи се тиха уводна музика. То није време за разговор или давање порука него време молитвеног размишљања када се вође и чланови духовно припремају за причешће” (Liahona, август 2004, 13. стр; Ensign, август 2004, 27. стр).
Када се Спаситељ појавио пред Нефијцима после свог васкрсења, поучио их је да треба да престану са приношењем жртве проливањем крви. Уместо тога, „принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскаjан” (3. Нефи 9:20). Та заповест, поновљена у савременом откривењу, упућена нама да сваке недеље узимамо причешће, говори нам како треба да се припремимо. Као што је старешина Нелсон поучио: „Сваки члан Цркве има одговорност за духовно обогаћење које може доћи са састанка причешћа” (Liahona, август 2004, 14. стр; Ensign, август 2004, 28. стр).
У својим записима у учењима о спасењу, председник Џозеф Филдинг Смит поучава да узимамо причешће као свој део у обележавању Спаситељеве смрти и патње за откупљење света. Овај обред уведен је зато да бисмо могли да обновимо своје завете да ћемо Му служити, слушати Га и увек Га се сећати. Председник Смит додаје: „Не можемо задржати Духа Господњег ако се доследно не покоравамо овој заповести” (Doctrines of Salvation, comp. Bruce R. McConkie, 3 vols. [1954–1956], 2:341).
III
Начин нашег одевања је важан показатељ нашег става и припреме за активност у којој ћемо учествовати. Ако идемо на пливање, или у шетњу или игру на плажи, наша одећа, укључујући нашу обућу, ће то показивати. Исто би требало да буде са начином нашег одевања када треба да учествујемо у обреду причешћа. То је попут одласка у храм. Наша одећа показује наш степен разумевања и поштовања обреда у коме ћемо учествовати.
Током састанка причешћа – а нарочито током причесне службе – треба да се усредсредимо на богослужење и уздржимо од свих других активности, нарочито понашања које би могло да ремети богослужење других. Чак и особа која утоне у тихи дремеж не ремети друге. Састанак причешћа није време за читање књига или часописа. Млади, то није време за тихи разговор мобилним телефонима или за слање порука особама на другим местима. Када узимамо причешће склапамо свети завет да ћемо се увек сећати Спаситеља. Како је тужно видети особе које очигледно крше тај завет на истом састанку на ком га склапају.
Музика на састанку причешћа је битан део нашег богослужења. Света писма поучавају да је песма праведника молитва Господу (видети Учење и завети 25:12). Прво председништво је изјавило да се „неке од највећих проповеди проповедају певањем химни” (Hymns, ix). Како је дивно када се свака присутна особа укључи у богослужење певањем – нарочито химне која нам помаже да се припремимо за узимање причешћа. Сва музика на причесном састанку захтева пажљиво планирање, увек имајући на уму да је та музика намењена за богослужење, а не за представу.
Председник Џозеф Филдинг Смит jе поучио: „То је прилика кад треба да се представи Јеванђеље, када треба да будемо позвани да искажемо веру, и сетимо се мисије нашег Откупитеља, и проведемо време у разматрању спасоносних начела Јеванђеља, а не у друге сврхе. Забава, смех, лакомисленост, све то је неумесно на састанку причешћа светаца последњих дана. Треба да се окупимо у духу молитве, кроткости, са посвећеношћу у својим срцима” (Doctrines of Salvation, 2:342).
Када чинимо то – када се прикључимо свечаном расположењу које увек треба да прати обред причешћа и богослужење на овом састанку – оспособљавамо се за друштво и откривење од Духа. То је начин на који добијамо усмерење за своје животе и мир дуж пута.
IV
Васкрсли Господ је истакао важност причешћа када је посетио амерички континент и установио овај обред међу верним Нефијцима. Он је благословио симболе причешћа и дао их својим ученицима и мноштву (видети 3. Нефи 18:1–10), са заповешћу:
„И то ћете увек чинити онима који се покају и крсте у име моје. И чинићете то у спомен на крв моју коју пролих за вас, да можете посведочити Оцу да ме се увек сећате. А ако ме се увек будете сећали, Дух мој биће са вама.
… И будете ли увек чинили тако бићете благословени, јер сте сазидани на стени мојој.
Али ко год учини више или мање од тога није сазидан на стени мојој, већ је сазидан на темељу песковитом. И када удари киша и дођу поплаве, и дуну ветрови и ударе на њих, они ће пасти” (3. Нефи 18:11–13).
Прићешће је обред који је заменио крв жртава и паљенице из Мојсијевог закона, и са њим је дошло Спаситељево обећање: „И ко год ми дође срца скрушеног и духа раскајаног, њега ћу крстити огњем и Светим Духом' (3. Нефи 9:20).
V
Сада се посебно обраћам носиоцима свештенства који послужују обред причешћа. Овај обред треба увек обављати побожно и достојанствено. Свештеници који изговарају молитву у име заједнице треба да речи изговарају споро и разговетно, излажући услове завета и обећане благослове. Ово је веома свет чин.
Учитељи који припремају и ђакони који послужују причесне симболе, такође обављају веома свет чин. Волим причу председника Монсона о томе како га је, као дванаестогодишњег ђакона, бискуп замолио да однесе причешће брату који је био везан за кревет, који је жудео за тим благословом. „Његова захвалност ме је ганула”, рекао је председник Монсон. „Дух Господњи ме је обузео. Стајао сам на светом тлу” (Inspiring Experiences That Build Faith [1994], 188. стp) Сви који учествују у овом светом обреду стоје на светом тлу.
Младићи који учествују у обреду причешћа треба да буду достојни. Господ jе рекао: „Будите чисти ви који носите посуде Господње” (Учење и завети 38:42). Упозорење из Светих писама у вези са узимањем причешћа недостојно (видети 1. Коринћанима 11:29; 3. Нефи 18:29) сигурно се односи на оне који послужују у том обреду. У спровођењу дисциплинског поступка над члановима Цркве који су починили озбиљне грехе, бискуп може привремено ускратити повластицу узимања причешћа. Иста та власт је сигурно надлежна да ускрати повластицу служења у том светом обреду.
Као што сам раније говорио о важности прикладног одевања оних који примају обреде причешћа, очигледно се са нарочитом снагом односи на младе мушкарце из Ароновог свештенства који учествују у било ком делу тог светог обреда. Сви треба да буду дотерани и скромно обучени. Ништа у њиховом изгледу и понашању не треба да привлачи ничију пажњу, нити скреће потпуну пажњу присутних са богослужења и склапања завета који су сврха те свете службе.
Старешина Џефри Р. Холанд је дао вредно учење на ту тему на генералној конференцији пре тринаест година. Пошто већина наших садашњих ђакона није ни била рођена када су те речи последњи пут изречене овде, понављам их због њих и њихових родитеља и вођа. „Предложио бих да, кад год је могуће, ђакони, учитељи и свештеници који учествују у обреду причешћа, носе беле кошуље. За свете обреде у Цркви често користимо званичну одећу, и бела кошуља би могла да се посматра као благи подсетник на белу одећу коју користите у базену за крштење и на очекивање беле кошуље коју ћете ускоро носити у храму или на својој мисији” („This Do in Remembrance of Me”, Ensign, новембар 1995, 68. стр).
На крају, причешће се послужује само када је то допуштено од стране особе која носи кључеве за тај свештенички обред. То је разлог из ког се причешће углавном не служи код куће или на скуповима, чак и када има довољно носилаца свештенства. Они који послужују за причесним столом, припремају причешће, или га послужују заједници, треба да буду одређени од особе која држи, односно користи кључеве овог обреда. Говорим о бискупству, или председништвима учитеља или већа ђакона. „Дом мој је дом реда”, рекао је Господ (Учење и завети 132:8).
Како можемо имати Духа Господњег да усмерава наше изборе тако да можемо остати „[неукаљани] од света” (Учење и завети 59:9) и на безбедном путу у смртном животу? Треба да се оспособимо за прочишћавајућу моћ помирења Исуса Христа. То чинимо држањем Његове заповести да Му прилазимо скрушеног срца и раскајаног духа, и на том дивном недељном састанку узимамо причесне симболе и склапамо завете који нас оспособљавају за драгоцено обећање да ћемо увек имати Његовог Духа са собом (видети Учење и завети 20:77). Да увек можемо чинити тако моја је понизна молитва, коју изговарам у име Онога чије помирење све то омогућава, управо у име Исуса Христа, амен.