Група младих жена једном ме је упитала: „Шта бисте желели да сте знали када сте били наших година?” Да сада треба да одговорим на то питање, употребила бих следеће речи: „Желела бих да сам у вашим годинама боље разумела значај причести. Желела бих да сам разумела причест онако како ју је старешина Џефри Р. Холанд описао. Он је рекао: ’Један од позива својствених обреду причести јесте да то буде истинско духовно искуство, свети обред, обнова душе.’1”
Како причест може бити „истинско духовно искуство, свети обред, обнова душе” сваке недеље?
Причест постаје духовно оснажујуће искуство када слушамо причесне молитве и поново се посвећујемо својим заветима. Да бисмо то учинили, морамо бити спремни да преузмемо на себе име Исуса Христа.2 Говорећи о том обећању, председник Хенри Б. Ајринг је поучио: „То значи да се морамо сматрати Његовима. Треба да Га ставимо на прво место у својим животима. Желећемо оно што Он жели уместо онога што ми желимо или онога што нас свет учи да желимо.”3
Када узимамо причест, такође се заветујемо да се „увек сећа[мо] ”4 Исуса Христа. У ноћи пре свог распећа, Христ је окупио око себе своје апостоле и успоставио причест. Разломио је хлеб, благословио га и рекао: „Узмите, једите; ово је спомен на тело моје које дајем као откуп за вас.”5 Затим је узео чашу вина, захвалио се, дао својим апостолима да пију и рекао: „Ово је спомен на крв моју… која се пролива за све оне који поверују у име моје.”6
Међу Нефијцима, и поново приликом обнове своје Цркве у последњим данима, поновио је да треба да узимамо причест Њему у спомен.7
Када узимамо причест, сведочимо Богу да ћемо се увек сећати Његовог Сина, а не само током кратког причесног обреда. То значи да ћемо непрестано следити Спаситељев пример и учења који ће водити наше мисли, одлуке и наша дела.8
Причесна молитва нас такође подсећа да морамо „држати заповести Његове”.9
Исус је рекао: „Ако имате љубав к мени, заповести моје држите.”10 Причест нам даје прилику за самопосматрање и прилику да своје срце и вољу окренемо Богу. Послушност заповестима доноси моћ Јеванђеља у наше животе, као и већи мир и духовност.
Причест нам обезбеђује време за истинско духовно искуство док размишљамо о Спаситељевој откупљујућој и оспособљавајућој моћи због Његовог помирења. Вођа Младих жена недавно је научила о снази коју примамо када се трудимо да са већом усредсређеношћу узимамо причест. Радећи на испуњавању захтева у Личном напретку, поставила је циљ да се усредсреди на речи причесних химни и молитви.
Сваке недеље током причести вршила је самопроцену. Присетила се грешака које је правила и обавезала се да ће следеће недеље бити боља. Била је захвална што је могла да исправи грешке и очисти се. Присећајући се тог искуства, рекла је: „Радила сам на покајничком делу Помирења.”
Једне недеље, после самопроцене, осећала се сетно и нерасположено. Увидела је да је из недеље у недељу правила исте грешке. Међутим, онда је схватила да је занемаривала важан део помирења – Христову оспособљавајућу моћ. Све време је заборављала на то да јој је Спаситељ помагао да постане онаква каква треба да буде и да служи изнад својих способности.
С тим на уму, опет се присетила претходне недеље. Рекла је: „Осећај радости разбио је моју сету када сам приметила да ми је Он дао многе прилике и способности. Са захвалношћу сам приметила способност да препознам потребе свог детета када оне нису очигледне. Приметила сам да сам једног дана, када сам осећала као да не могу више ништа да постигнем, била у стању да речима охрабрим пријатеља. Показала сам стрпљење у околностима које би код мене обично изазвале супротну реакцију.”
Завршила је речима: „Док сам захваљивала Богу за Спаситељеву оспособљавајућу моћ у свом животу, била сам оптимистичнија у вези са процесом покајања на ком сам радила и гледала сам на следећу недељу са обновљеном надом.”
Старешина Мелвин Џ. Балард је поучио како причест може бити исцељујуће и прочишћујуће искуство. Рекао је:
„Ко то међу нама не повређује свој дух речима, мишљу или делом, од Шабата до Шабата? Чинимо ствари због којих жалимо и желимо да нам буде опроштено. … Метода за добијање опроштаја је… да се покајемо за своје грехе, одемо код оних према којима смо нешто згрешили или им учинили нажао и затражимо њихов опроштај, а онда се припремимо за причест, и ако смо се искрено покајали и поставили себе где нам је место, биће нам опроштено, а духовно исцељење ће прожети наше душе. …
„Сведок сам”, рекао је старешина Балард, „да дух присуствује послуживању причести који греје душу од главе до пете; ви осећате да су духовне ране исцељене, и бреме подигнуто. Утеха и срећа долазе души која је достојна и заиста жељна да узме ову духовну храну.”11
Наше рањене душе могу бити исцељене и обновљене не само због хлеба и воде који нас подсећају на Спаситељево жртвовање своје крви и тела, већ и због симбола који нас такође подсећају да ће Он увек бити наш „хлеб живота”12 и „жива вода”.13
Након послуживања причести Нефијцима, Исус је рекао:
„Ко једе овај хлеб, једе од тела мога за душу своју, и ко пије ово вино, пије од крви моје за душу своју. И душа његова никад неће огладнети нити ожеднети, већ ће се заситити.
Ево, кад све мноштво беше јело и пило, гле, испунише се Духом.”14
Тим речима Христ нас поучава да Дух исцељује и обнавља наше душе. Обећани благослов причести је да ће „Дух Његов… увек бити с [нама]”.15
Када узимам причест, понекад замишљам слику васкрслог Спаситеља раширених руку, као да је спреман да нас прими у своје брижно наручје. Волим ту слику. Када током причести размишљам о њој, душа ми је уздигнута и скоро могу да чујем Спаситељеве речи: „Гле, милостива рука моја испружена је према вама, и ко год дође, примићу га. А благословени су они који к мени дођу.”16
Носиоци Ароновог свештенства представљају Спаситеља када припремају, благосиљају и послужују причест. Кад носилац свештенства пружи руку нудећи нам свете симболе, то је као да сам Спаситељ пружа своју руку милости позивајући свакога од нас да узме драгоцене дарове љубави доступне због Његове помирбене жртве – дарове покајања, праштања, утехе и наде.17
Што више размишљамо о значају причести, то нам она постаје светија и значајнија. Ево шта је један 96-годишњи отац изјавио када га је његов син упитао: „Тата, зашто идеш у цркву? Не видиш, не чујеш, тешко се крећеш. Зашто одлазиш у цркву?” Отац је одговорио: „Због причести. Идем да бих узео причест.”
Многи од нас долазе на причесни састанак припремљени да приме „истинско духовно искуство, свети обред, обнову [наше] душе”.18
Знам да наш Небески Отац и наш Спаситељ живе. Захвална сам што захваљујући причести добијамо прилику да осетимо Њихову љубав и примимо Духа. у име Исуса Христа, амен.
Фусноте –
1. Jeffrey R. Holland, Christ and the New Covenant: The Messianic Message of the Book of Mormon (1997), 283. стр.
2. Учење и завети 20:77.
3. Henry B. Eyring, „That We May Be One”, Ensign, мај 1998, 67. стр.
4. Учење и завети 20:77, 79.
5. Превод Џозефа Смита, Maтеј 26:22 (у Maтеју 26:26, фуснота в, и у Bible appendix).
6. Превод Џозефа Смита, Maтеј 26:24 (у Bible appendix); такође видети Maтеј 26:26–28; Maрко 14:22–24; Лука 22:15–20.
7. Видети 3. Нефи 18:7, 11; Учење и завети 20:75.
8. Видети „How Do I Keep My Covenant to Always Remember the Savior?” Come, Follow Me Sunday School curriculum; lds.org/youth/learn/ss/ordinances-covenants/remember; True to the Faith: A Gospel Reference (2004), 147–148 стр.
9. Учење и завети 20:77.
10. Joван 14:15.
11. Melvin J. Ballard, у Melvin R. Ballard, Melvin J. Ballard: Crusader for Righteousness (1966), 132–133 стр.
12. Joван 6:48.
13. Joван 4:10.
14. 3. Нефи 20:8–9.
15. Учење и завети 20:77.
16. 3. Нефи 9:14.
17. Захвална сам Ен Медсен на њеном запажању у вези са овим начелом.
18. Jeffrey R. Holland, Christ and the New Covenant, 283. стр.