Једно од мојих најранијих сећања јесте сећање на причесне састанке који су се одржавали у нашој кући у Варнамбулу, у Аустралији. У наш огранак је долазило 10-15 људи, а мој отац, један од тројице носилаца свештенства, редовно је имао прилику да благослови причест. Сећам се како сам се осећао док је пажљиво читао речи причесних молитви. Глас му је често подрхтавао кад би осетио Духа. Понекад је морао да застане да би се смирио пре него што заврши молитву.
Као петогодишњак, нисам могао у потпуности да схватим значење свега што се изговарало и чинило; међутим, знао сам да се дешавало нешто посебно. Могао сам да осетим мир и охрабрујући утицај Светог Духа док је мој отац промишљао о Спаситељевој љубави према нама.
Спаситељ је поучио: „То ћете увек чинити онима који се покају и крсте у име моје. И чинићете то у спомен на крв моју коју пролих за вас, да можете посведочити Оцу да ме се увек сећате. А ако ме се увек будете сећали, Дух мој биће са вама” (3. Нефи 18:11).
Све нас позивам да размислимо на којих пет начина можемо да увећамо утицај и моћ нашег редовног учешћа у светом обреду узимања причести, обреду који нам може помоћи да постанемо свети.
1. Припремимо се унапред
Нашу припрему за причест можемо започети много пре почетка причесног састанка. Субота би могла да буде добар тренутак за размишљање о нашем духовном напретку и припреми.
Припрема за недељу
Смртни живот је суштински дар на нашем путу постајања налик нашем Небеском Оцу. Неопходно је да на њему наилазимо на искушења и изазове који нам пружају прилике да се мењамо и напредујемо. Цар Венијамин је поучио да је „природан човек… непријатељ Богу… и биће заувек и увек, не одазове ли се позивима Светог Духа, и не остави природног човека и не постане светац кроз Помирење Христа Господа” (Moсија 3:19). Учешће у обреду причести пружа нам прилику да још више прионемо уз Бога срцем и душом.
Током припреме, наша срца постају скрушена док изражавамо захвалност за Христово помирење, кајемо се за своје грешке и недостатке, и молимо Оца за помоћ на нашем непрестаном путу постајања више налик Њему. Тада можемо да се радујемо прилици коју нам причешће пружа, да се сетимо Његове жртве и обновимо своју обавезу да држимо све завете које смо склопили.
2. Дођимо раније
Наше искуство узимања причести може се увећати када дођемо пре састанка и препустимо се мислима уз уводну музику.
Председник Бојд К. Пакер је поучио: „Уводна музика, побожно изведена, негује дух. Она призива надахнуће.” „Ово није тренутак”, објаснио је председник Расел М. Нелсон „за разговор или преношење порука, већ је тренутак за медитацију у молитви док се вође и чланови духовно припремају за причест”.
3. Певајмо и учимо из речи причесне химне
Причесна химна је посебно значајан део нашег причесног искуства. Музика уздиже наше мисли и осећања. Причесна химна има још већи утицај када се усредсредимо на речи и на моћно учење ком поучава. Пуно научимо из речи као што су „Повређен, сломљен, патио за нас”, „Запамтимо и будимо сигурни да су нам срца и руке чисти”, и „где се правда, љубав и милост састају у божанској хармонији!”
Док певамо химну припремајући се да узмемо симболе, речи могу постати део нашег заветног обавезивања. На пример, размислите о речима: „Волимо те Господе; срца су нам пуна. Твојим изабраним путем ходамо.”
4. Учествујте духовно у причесним молитвама (видети Moрони 4–5)
Уместо само слушања познатих речи причесних молитви, можемо много тога научити и још више осетити када духовно учествујемо, размишљајући о посвећености и пратећим благословима који су садржани у овим светим молитвама.
Благосиљање хлеба
Хлеб и вода се благосиљају и посвећују за наше душе. Подсећају нас на жртву Спаситеља и да нам Он може помоћи да постанемо свети.
Молитве објашњавају да узимамо хлеб у сећање на тело Синовљево, које је дао за наш откуп, да бисмо се сви оспособили за васкрсење, и пијемо воду у сећање на крв Синовљеву, коју је Он свесно пролио да бисмо били откупљени уз услов да се покајемо.
У молитвама завети почињу речима „да су вољни” (Moрони 4:3). Овај израз има толико много могуће моћи за нас. Да ли смо вољни да служимо и учествујемо? Да ли смо вољни да се мењамо? Да ли смо вољни да се позабавимо својим слабостима? Да ли смо вољни да се приближимо другима и благословимо их? Да ли смо вољни да имамо поверења у Спаситеља?
Када се изговоре обећања и узме причест, потврђујемо у својим срцима да смо вољни да:
- Преузмемо на себе име Исуса Христа.
- Тежимо да држимо све Његове заповести.
- Увек Га се сећамо.
Молитва се завршава узвишеним позивом и обећањем: „Да Дух Његов може увек бити с њима” (Moрони 4:3).
Павле је записао: „Род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера [и] кротост” (Галатима 5:22–23). Ако држимо своје завете, доступни су нам предивни благослови и дарови.
5. Размишљајмо и сећајмо Га се док примамо причесне симболе
Побожни тренуци када носиоци свештенства служе причест могу постати свети у нашим очима.
Док се служи хлеб, можемо размишљати о томе како је, као највиши чин љубави према нама, Спаситељ узео „смрт на себе да може одрешити окове смрти који везују Његов народ” (Aлма 7:12).
Можемо се присетити величанственог благослова васкрсења које ће „доћи свима… и робовима и слободнима, и мушком и женском, и опакима и праведнима; и неће ни влас с главе њихове бити изгубљена, него ће све бити обновљено у својој савршеној грађи” (Aлма 11:44).
Док се служи вода, можемо се сетити Спаситељеве молбе:
„Јер гле, ја, Бог, претрпех све то за све, да они не би трпели ако се покају. …
То трпљење проузрокова да ја, и то Бог, највећи од свих, дрхтим од бола, и крварим из сваке поре, да трпим телом и духом – и пожелех да не морам да попијем горку чашу, и да устукнем” (УиЗ 19:16, 18).
Сећамо се да је узео „на себе слабости [наше], да се утроба Његова милошћу испуни, по телу, да би по телу знао како да помогне своме народу у складу са слабостима [нашим]” (Aлма 7:12).
Док размишљамо о свом причесном искуству, можемо се упитати:
- Шта ћу учинити ове недеље да бих се боље припремио/припремила за причест?
- Да ли бих могао/могла више да допринесем побожности и откривењу који би могли да прате почетак причесног састанка?
- Ком учењу је поучила причесна химна?
- Шта сам чуо/чула и осетио/осетила док сам слушао/слушала причесне молитве?
- О чему сам размишљао/размишљала док је служена причест?
Старешина Дејвид А. Беднар је поучио: „Обред служења причести је свет и понављани позив да се искрено покајемо и духовно обновимо. Чин узимања причести, сам по себи, не ослобађа од греха. Али, када се свесно припремамо и учествујемо у овом светом обреду скрушеног срца и раскајаног духа, онда имамо обећање да Дух Господњи може увек бити с нама. А посвећујућом моћу Светог Духа као нашег сталног сарадника, можемо увек задржати опроштај својих греха.”
Сведочим о великом броју благослова који су нам доступни ако радимо на својој припреми и духовном учешћу у причесним обредима. Даље сведочим да су нам ови благослови доступни због љубави нашег Оца на Небу и бесконачне помирбене жртве Његовог вољеног Сина, Исуса Христа. У Његово свето име, и то име Исуса Христа, амен.
Фусноте –
1. Boyd K. Packer, „{53}Personal Revelation: The Gift, the Test, and the Promise”, Ensign, нов. 1994, 61. стр.
2. Russell M. Nelson, „Worshiping at Sacrament Meeting”, Ensign, авг. 2004, 27. стр; Liahona, авг. 2004, 13. стр.
3. „Jesus of Nazareth, Savior and King”, Hymns, бр. 181.
4. „While of These Emblems We Partake”, Hymns, бр. 173.
5. „О, каква мудрост и љубав”, Химне и песме за децу, бр. 19.
6. „As Now We Take the Sacrament”, Hymns, бр. 169.
7. David A. Bednar, „Always Retain a Remission of Your Sins”, Ensign или Liahona, мај 2016, 61-62 стр.