Апостол Павле је провео више од три година међу свецима у Ефесу. Током тог времена Ефесци су доживљавали чуда, исцељења, и чудесне догађаје. Као што је Павле посведочио „реч Господња” међу њима „растијаше . . . и надвлађиваше”. (1)
Али његово проповедање и објаве моћи Божје изазвали су комешање међу неверницима до те мере да је Павле био присиљен да напусти Ефес. Проповедао је од места до места, али пре него што се вратио у Јерусалим осетио је потребу да још једном поучи и упозори своје пријатеље. У немогућности да се врати у Ефес, послао је тамо старешине цркве. Подсетио их је да је све своје време у Ефесу провео поучавајући шта је „корисно” – „покајање к Богу, и веру у Господа нашега Исуса Христа” (2) – а онда их је упозорио да „паз[е] дакле на себе и све стадо” . . . јер . . . ће по одласку мом ући међу вас тешки вуци који неће штедети стада”. (3) Касније је додао да ће „говор[ење] изврнут[е] наук[е]” бити средство које ће „тешки вуци” користити „да одвраћају ученике за собом”. (4)
По доласку у Јерусалим, био је ухапшен и одведен у Рим. Док је био заузет проповедањем истинског Јеванђеља, и то као затвореник у Риму, и знајући да ће се његов живот ускоро завршити, Павле је осетио да је веома важно да пише члановима Цркве у Ефесу.
Када је тамо био у затвору, Павлова прва посланица била је о томе да он „метну руке на њих, [и] сиђе Свети Дух на њих.” (5)
Онда, док пише своје задње речи поучавања својих вољених пријатеља и ближњих служитеља у Ефесу, Павле почиње похвалом због „[њихове] вер[е] и љубав[и] к свима светима”. (6) Даље запажа да упркос томе што су претходно били „мртви з[бог] преступљењ[а] и греха” и били „рођена деца гнева”, сада су „оживе[ли] . . . с Христом”. (7)
Павле истиче супротност са непријатељством које су чланови Цркве у Ефесу искусили једни према другима пре него што су се покајали, показали веру и примили Светог Духа, будући да су сада „жив[ели] са светима и домаћи с[у] Богу. . . у Духу”. (8)
Касније је истакао унутрашње жеље свог срца када им је рекао: „Тога ради преклањам колена своја пред оцем Господа нашега Исуса Христа . . . да вам да силу . . . да будете у љубави укорењени и утемељени, и . . . познат[е] ... љубав Христову . . . да се испуните сваком пунином Божјом”. (9)
Да би помогао свецима да се испуне пунином Божјом коју је управо поменуо, Павле затим прави детаљан списак понашања које ће осигурати да ови добри мушкарци и жене „не ожалошћавај[у] Светог Духа Божијег”. (10)
Говори им: „Свака горчина, и гнев, и љутина, и вика, и хула, да се узме од вас, са сваком пакошћу. А будите један другом благи, милостиви, праштајући један другом, као што је и Бог у Христу опростио вама”. (11)
Иако је био свестан њихове доброте која се испољавала покајањем, веровањем и достојношћу појављивања Светог Духа, Павле је упозорио своје пријатеље на потенцијално разорну моћ речи, како оних које су говорили страшни вукови изван стада, тако и зло говорење о онима из стада.
Раније у свом животу Савле се служио речима да би уништио вернике; сада, након што је прихватио Господа, Павле жели да начин на који говори буде доказ да се променио и знак да је истински верник. Чини се да Павле указује да примање обреда и поседовање Светог Духа није довољно, јер је обележје истинских верника да „буд[у] . . . један другом благи”.
7 Посланица Ефесцима 2:1, 3, 5