Ово је прва од шест прича у серији под називом Прекретнице и чуда: Баштина светаца последњих дана у Европи. Сваку причу је истражио и написао Џејмс Пери, доктор наука, члан академије за високо образовање, историчар и бележник Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Предстојеће издање књиге ‘Свеци – 3. том’ обухватиће многе друге приче и догађаје који се односе на успостављањем Цркве у Европи.
Заоставштина црквене службе Артура Винтера започела је у Енглеској када је са 16 година, недељу дана после крштења, замољен да добровољно служи као књиговођа своје црквене заједнице. Касније ће га његово знање стенографије укључити у доживотну службу у Цркви и лично повезати са четворицом председника Цркве: Вилфордом Вудрафом, Лоренцом Сноуом, Џозефом Ф. Смитом и Хибером Џ. Грантом. Као извештач и званични стенограф бележио је важне историјске податке о Цркви. Његови доприноси, као и многих других раних светаца последњих дана, унапредили су рад Цркве у Европи и иностранству.
У августу 1916. Артур Винтер је присуствовао сахрани свог сина Џорџа, који је био Артуров најмлађи и последњи син. Сва шесторица његових синова умрла су или као деца или као тинејџери у трагичним околностима. Педесетдвогодишњак родом из Нотингема стигао је у Јуту 1883. и оженио се Ханом Бајвеј, младом светицом последњих дана, обраћеницом из Свонсија у Велсу, у Храму Логан у децембру 1885. Од њихових осморо деце две су биле ћерке, Розана и Рут, и свој дом су засновале у Солт Лејк Ситију.
Артур је рођен у Нотингему 1864. године и после неколико година школовања, са 13 година почео је да ради у магацину са чипком, са пријатељем Џоном Велсом. Религија није привлачила Артура и није био одушевљен црквама које је посећивао. На крају је представљен у Цркви и присуствовао је састанку са својим оцем. Артур се заинтересовао за Јеванђеље и убрзо после тога се крстио са својом мајком и сестром. Међутим, његов отац више није био заинтересован за јеванђеоску поруку и нека браћа су га прогонила због његове одлуке да се прикључи Цркви. Дана 1. новембра 1880, недељу дана после крштења, Артур је позван за књиговођу огранка.
Артур је почео да проповеда Јеванђеље свом пријатељу Џону, који се у почетку опирао, али је на крају примио сопствено сведочанство и крстио се. Њих двојица су били велики пријатељи и са четрнаест година одлучили су да науче Питман стенографију. Мислили су да им то може помоћи у будућности и два дечака су проводила вечери учећи из књиге. Младићи су сваки дан размењивали књигу како би могли да је читају наизменично. Ово је била вештина која ће се показати непроцењивом у његовом каснијем напредовању.
Осамнаест месеци касније у Нотингему је организовано трактатско друштво, а касније те године Артур је постао саветник у председништву огранка и председник трактатског друштва. Трактатска друштва су организована широм Британске мисије у различито време у циљу дељења писане речи са обновљеном енергијом. Чланови и мисионари су радили на расподели малих папирних памфлета како би подстакли интересовање за Цркву и помогли мисионарима да пронађу људе за поучавање. Крајем 1882. основано је прво удружење за узајамно унапређење младих мушкараца у Нотингему, а Артур је поред својих других позива постављен за саветника.
Артур је ослобођен својих позива неколико месеци касније када је, заједно са својом мајком и две сестре, напустио Ливерпул у априлу 1883. и отишао у Јуту. Његов отац је дозволио делу породице да емигрира, али је изгубио свако интересовање за Цркву и намеравао је да остане у Нотингему. Артур је имао осамнаест година када су Винтерови стигли у Јуту. Нажалост, услови су били тешки и неколико месеци је био без посла. У августу 1883. Артур је својих последњих 25 центи потрошио на конзерву острига за своју породицу. Бар ће се лепо почастити са последњим новцем. Исте вечери Артур је добио вест да се следећег дана јави у црквене канцеларије. Артур је унајмљен за курира за црквене администраторе, а нешто више од недељу дана касније постао је извештач Цркве до 1907. Младић је лично познавао сваког пророка од Вилфорда Вудрафа до Хебера Џ. Гранта и био је званични црквени стенограф.
Захваљујући свом послу Артур је имао повластицу да путује широм целе Цркве и да буде присутан на истакнутим догађајима. Артур је био са председником Лоренцом Сноуом када је овај одржао свој чувени говор о десетини у Сент Џорџу, у држави Јути, маја 1899. године. Године 1902. постављен је за секретара Црквеног просветног одбора. Године 1905. Артур је отпутовао са председником Џозефом Ф. Смитом у Шерон, у Вермонту, на откривање споменика у част рођење пророка Џозефа Смита. Такође је присуствовао посвећењу Хавајског храма 1919. године. Повремено је Артур говорио на црквеном недељном радију и држао говоре у Табернакулу. Можда је најзначајнији догађај на ком је Артур учествовао био посвећење храма у Солт Лејку, за који је био званични извештач.
Артур је био на челу иновација у Цркви. Године 1897. помогао је председнику Вилфорду Вудрафу да забележи своје сведочанство на „машини која говори” (фонографу). Артур је такође био први који је у црквеним канцеларијама користио писаћу машину и телефон.
Године 1930. Артур је добио задатак да обиђе Цркву у Европи са Џоном Велсом, својим старим пријатељем, a тада другим саветником у Председавајућем бискупству. Двојица мушкараца обишли су Француску, Енглеску, Немачку, Аустрију, Данску, Шведску, Норвешку, Холандију и Чехословачку док су посећивали чланове, прегледали евиденцију и прикупљали запажања о условима у различитим земљама. Заједно су надахњивали свеце и обраћали им се користећи своје личне приче о обраћењу као доказ добра које може проистећи из деловања по вери и послушности Божјим заповестима.
Неколико година касније, док је био у посети Великој Британији 1937. на прославама стогодишњице Британске мисије, поново је сведочио:
„Моје сведочанство вама, моја браћо и сестре, јесте да је ово дело Господње. Ово је истинита Црква, и доћи ће време када ће сви људи, у целом свету, сазнати да је ово заиста Христова Црква. Ово није црква Џозефа Смита, није Црква Бригама Јанга. Није америчка црква,нити британска црква. Ово је светска Црква. Ово је Црква Божија.
После његовог сведочанства, говорио је председник Џ. Рубен Кларк, из Првог председништва, и одао почаст Артуру:
„Желео бих да кажем нешто о брату Винтеру, који вам је управо говорио. Он је био један од великих британских дарова делу Цркве. Желео бих да кажем да је брат Винтер изванредан у својој оданости... Ниједан краљ никада није служио са очигледнијом или већом оданошћу и то до смрти, од оне коју је брат Винтер показивао властима Цркве са којима је сарађивао.
Артур је преминуо три године касније, 1940. после 57 година службе у Цркви. Иако је почео скромно, наставио је са плодном и успешном каријером без премца у Цркви. Седео је у одборима истакнутих предузећа и Универзитета Бригам Јанг, бележио пророчке поруке и био укључен у неке од најзначајнијих догађаја у историји Цркве током деветнаестог и двадесетог века.
Од раних дана Цркве до модерног доба, свеци последњих дана давали су своје време, таленте и вештине у делу Цркве у Европи. Ако имате додатна сазнања о Артуру Винтеру или лично искуство о члану Цркве чији би доприноси били од котристи другима у Европској области, молимо вас да пошаљите своје информације или причу на EUAChurchHist@ChurchofJesusChrist.org.
