Када је октобра 2012. године објављено да младићи почињу мормонску мисионарску службу са 18 година, а девојке са 19, редови мормонских мисионара постали су дужи. Пре те објаве служило је 58,500 мисионара; ове недеље тај број износи 75 хиљада.
Следећа прича и видео прикази о животима мормонских мисионара пружају увид у оно што ови мисионари раде и разлог из ког то чине.
Живот мормонског мисионара: Поучавање других о Христу
Након киша које је донео ураган Сенди, крајем октобра 2012. године, старешина Џордан Волтон, мисионар у Њујорк Њујорк Јужној мисији Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, сећа се вожње са својим сарадником, старешином Џошом Мандејем, погођеним областима као што су Бродченел и Рокевеј када су видели невероватно пустошење.
„Сећам се како [смо] ходали тим улицама, [видели смо] израз лица тих људи који нису знали шта да раде”, каже старешина Волтон. „Почели смо да им помажемо. Најпре смо износили подне даске, па ригипс, упрљане каучеве - све што више није било за употребу.
Током наредних шест недеља, Њујорк Њујорк Јужна мисија помогла је са 120 хиљада сати службе коју је пружило више од 11 хиљада волонтера. Иако у тако обимном друштвено корисном раду не учествују сви мормонски мисионари широм света, ова прича је одраз суштинског циља сваког од 75 хиљада црквених мисионара у 405 мисија: да речју и делом позивају друге да дођу Христу.
Следећи образац који је Исус Христ успоставио у Новом завету, пуновремени мормонски мисионари се шаљу по двојица (видети Јев. по Марку 6:7) како би поучавали Јеванђеље давањем лекција и служењем током 18 или 24 месеца. Мушкарци могу служити са 18 година, а жене са 19; сви они финансирају своју мисионарску службу (цена се креће отприлике од 10 до 12 хиљада долара), понекад уз помоћ породице и пријатеља. Као што је Христ поучавао, ови мисионари проналазе већу сврху у свом животу док се фокусирају на потребе других — процес за који председник Њујорк Њујорк Јужне мисије ,Кевин Калдервуд, каже да „драматично мења њихова срца.”
Уобичајени дан
Мисионари сваког јутра устају у 6:30. Сваки дан, по цео дан, проводе са додељеним сарадником (сарадници се мењају сваких неколико месеци). Сваки пар проводи неколико сати сваког јутра у проучавању учења Исуса Христа и разговору о планираним обавезама за поучавање тога дана. „Заиста размишљамо о свима онима које ћемо видети тога дана и начину на који им можемо помоћи да дођу ближе Спаситељу”, каже старешина Волтон.
Јутарња рутина такође укључује вежбање језика за оне мисионаре којима је додељен други језик. У Њујорк Њујорк Јужној мисији, сестра Кимберли Бредфилд и њена сарадница, сестра Шајен Ален, поучавају друге на шпанском. Као и многи мисионари који уче страни језик, нису знале шпански пре мисије, стварајући неку врсту „ватреног крштења огњем” у учењу језика.
„Ниједна од нас није знала шпански пре мисије, па смо девет недеља проучавале шпански [у центру за обуку мисионара],” каже сестра Бредфилд.
После јутарње рутине, мисионари се састају са појединцима у различитом окружењу до 9 увече, са кратком паузом за ручак и вечеру. У зависности од локације, могу путовати пешице, бициклом, аутом, аутобусом или другим средствима. Причају са људима на улици и у њиховим домовима, говорећи о основним мормонским уверењима и одговарајући на питања. Како многи људи више воле да се повезују преко интернета, тако и мисионари у свом служењу користе интернет и дигиталне уређаје.
Мисионари посећују и оне који су других вера и чланове Цркве којима је потребна порука охрабрења. Сестра Бредфилд каже да мисионари не форсирају своја уверења код других, него „их [позивамо] да дођу Христу - не да би променили своју веру него да би је ојачали.” Старешина Мандеј додаје: „Овде смо да бисмо увећали и дали мало наде људима. Наша основна порука свету је да захваљујући Спаситељу Исусу Христу можете превазићи искушења.”
Мисионари пружају помоћ заједници, као што су рашчишћавање после катастрофа (попут последица поменутог урагана Санди), поучавање енглеског језика и посећивања старијих лица. „Помажемо свима,” каже сестра Ален. После урагана Сенди, мормонски мисионари уложили су напор да помогну не само Мормонима него и својим суседима и свима у својој области,” каже сестра Ален. Годишњи збир сати пружене службе, коју дају тих 75 хиљада младих мушкараца и жена, мери се милионима.
Мисионари такође неколико сати током једног дана у недељи посвећују личним задацима, као што су прање, чишћење, куповина намирница и писање породици путем е-поште.
Проналажење себе у служењу другима
Старешина Мандеј каже да је почетак његове мисије био можда најтежи период његовог живота. Био је далеко од свог дома у Енглеској, борећи се са носталгијом. До прекретнице је дошло када је почео да гледа изван себе. Био је то тренутак када сам био у стању да се осећам пријатно овде, када сам престао да бринемо о себи, а почео да бринем о другима,” каже он. „То ми је помогло да доста напредујем.”
Више фокусирања на друге није никоме лако, посебно тинејџерима и младима. „То је обично период нашег живота када смо потпуно усредсређени на себе,” каже председник Калдервуд. „Ови мисионари су све то напустили.”
Као резултат тога је да мисионари све више брину о ономе што се дешава другима у њиховом окружењу него о себи. Таква служба изграђује „добар темељ за њихове животе како би постали добри супружници, добри очеви, добре мајке и веома добри у својим заједницама,” каже председни Калдервуд.
„То је управо једна од највреднијих ствари коју можете урадити,” каже сестра Бредфилд о мисионарској служби. „Помагање људима око вас заиста пружа истинску срећу.”