Пре него што сам позван за члана Седамдесеторице области, суочио сам се са једном од најизазовнијих фаза свог верског пута. Због финансијских потешкоћа нисмо могли да купимо храну, што је довело до тога да смо распродавали сву своју имовину. Посебно потресно ми је било што сам био сведок растанка моје жене са драгим успоменама од своје баке и мајке. Пошто нам је ауто био без горива, шетао сам нашим градом у потрази за залагаоницом.
Док сам ходао, сетио сам се разговора са једним веома добрим пријатељем који је пролазио кроз тешке изазове. У покушају да помогнем, саветовао сам га да развија захвалност. Његов одговор је погодио право у мету: „Да бих био захвалан, морам да се сетим некога ко пролази кроз теже невоље од мене! Веома је тешко наћи неког таквог.” Дубоко сам се саосећао са њим, осећајући се емоционално заробљеним усред патње моје жене и туге моје деце. Упркос томе што сам ставио своје уздање у Спаситеља. Он ми је рекао: „Мој си” (1). Одабрао ме је својим обећањима да ће ме учинити „народом особит[им]” (2) и „да ће [ме] подигнути над све народе, које је створио” (3). Верно сам се придржавао давања десетине, поста, молитве и служења у храму, а обећане „уставе небеске” (4) су остале затворене и осећао сам се напуштеним.
У тренуцима све веће невоље, усвојио сам обичај да постављам два основна питања Богу: „Господе, коју твоју жељу да следим, испуним? Шта желиш да научим?” Скоро одмах, појавила се мисао: „И догоди се да сагради олтар од камења и принесе жртву Господу и исказа хвале Господу, Богу нашем.” (5) Ово је подстакло размишљање о тешком положају Лехија, који је, без своје кривице, био приморан да напусти своје пребивалиште, остављајући иза себе своје имање, укључујући „дом свој и земљу баштине своје и злато своје и сребро своје и драгоцености своје, и са собом не узе ништа.” (6) Пошто је цео свој живот провео у Јерусалиму, остављајући за собом доживотне снове и плодове свог рада, Лехи се суочио са наизглед непремостивим изазовом. Ипак, захвалност је било начело по коме је живео и тражио спасење. „Велика и чудесна су дела Твоја, о Господе, Боже Свемогући!” (7)
За Лехија, захвалност није зависила од околности; то је била одлука са посебним усмерењем: на Исуса Христа. И тако сам са захвалношћу открио, „Да изађем на небо, ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си.” (8) Усред сопствених искушења, ја сам показао обичај подизања олтара захвалности свакодневно кроз молитву. Мој циљ је био да будем захвалан без поређења, очекивања или зависности од спољашњих околности – дубока промена перспективе.
На почетку сваке молитве намерно сам усмеравао мисли ка животу и мисији мог Спаситеља. Процес је био преображавајући. Што сам искреније изражавао захвалност, то је Дух све више сведочио о истини милосрђа и благодати. Захваљујући том обичају стекао сам сведочанство о „свр[си] те последње жртве”(9) мог Спаситеља и да је његова „утроба… прожета самилошћу према [нама]”(10).
Он ме је савршено познавао у својим недрима милости. Што је моја захвалност била израженија, моја вера се продубљивала, а моја душа се радовала. Схватио сам да ови свакодневни олтари захвалности утиру пут ка „престолу благодати”(11). Били смо благословени и материјално и духовно у данима који су уследили. Али, све оно кроз шта сам прошао, не бих желео да мењам ни са једним краљем. Моја искушења су ме довела до тога да се приближим свом Спаситељу Исусу Христу и упознам Га. Он живи!
-
Исаија 43:1
-
5. књига Моjсиjева 7:6
-
5. књига Моjсиjева 26:19
-
Малахија 3:10
-
1. Нефи 2:7
-
1. Нефи 2:4
-
1. Нефи 1:14
-
Псалми 139:8
-
Aлма 34:15
-
3. Нефи 17:6,7
-
Јеврејима 4:16