Политички свет је на ногама. Економија посрће. Поверење јавности ишчезава. Појединци су рањиви. У друштву је све мање склада. У међувремену, гласови беса и немира испуњавају нашу атмосферу, улице и градске хале. Где су гласови равнотеже и умерености у овим последњим временима? Током недавног говора у међуверском окружењу, председник Цркве Томас С. Монсон је изјавио: „Када дух добре воље подстиче наше размишљање и када уједињени радимо на заједничком проблему, резултати могу бити веома задовољавајући.” Осим тога, бивши председник Цркве Гордон Б. Хинкли једном је рекао да је живети „заједно у заједницама са поштовањем и бригом једних за друге” „обележје цивилизације.” То обележје је под све већом претњом.
Многе навике и конвенције модерне културе - свеприсутни медији, анонимно и неверодостојно учешће преко интернета, политизација рутине, фрагментиране заједнице и породични живот - подривају врлине и обичаје који мирољубиви саживот у плуралистичком друштву чине могућим. Тканина цивилног друштва се цепа растргана његовим крајностима. Уљудност онда постаје мера нашег колективног и индивидуалног карактера као грађана демократије.
Здрава демократија одржава равнотежу различитим средствима, која укључују крпљење конкурентских интереса и делотворан систем државних контрола. Ипак, овaj поредак се на крају ослања на интегритет људи. Говорећи на генералној конференцији, полугодишњем светском окупљању Цркве, старешина Д. Тод Кристоферсо, из Већа Дванаесторице апостола, је изјавио: „На крају, само унутрашњи морални компас у сваком појединцу се може успешно изборити са кључним разлозима као и симптомима друштвеног пропадања.” Исто тако, председавајући бискуп Х. Дејвид Бартон је истакао да оданост, милосрђе, великодушност, понизност и одговорност „обликују темељ хришћанског живота и спољна су манифестација унутрашњег човека.” Дакле, моралне врлине су у складу са грађанским врлинама. Озбиљност наших заједничких изазова захтева једнако озбиљно ангажовање са разумним идејама и решењима. Оно што нам треба јесте јака дискусија, а не пакосне препирке.
Уљудност није само питање разговора. То је пре свега начин ангажовања. Техничка повезаност друштва је изолацију учинила немогућом. Од свих институција у савременом свету, религија је можда имала највише потешкоћа да се прилагоди стварности доказивања у јавности. Данас, и током своје историје, у својој интеракцији са јавношћу Црква Исуса Христа светаца последњих дана непрестано се суочава са легитимним интересима различитих интерсних актера. Радије него да поштеди себе правила закона и уљудности, Црква је тражила пут кооперативног ангажовања и избегавала опасности оштрог сукобљавања.
Понављајући овај вид грађанског ангажовања, председник Монсон је изјавио: „Као црква ми не допиремо само до наших људи, него и других људи добре воље широм света, у духу братства који долази од Господа Исуса Христа.” Говорећи о пристојности на личном нивоу, старешина Роберт Д. Хејс из Већа Дванаесторице апостола поучавао је свеце последњих дана како да одговоре на критике: „Неки људи погрешно сматрају да одговори као што су ћутање, кроткост, праштање и изношење сведочанства представљају пасивност или слабост. Али да бисмо ‘љубили непријатеље [наше], благосиљали оне који [нас] куну, чинили добро онима који [нас] мрзе, и молили се за оне који [нас] вређају и прогоне’ (Јев. по Матеју 5:44) потребни су вера, снага и, пре свега, хришћанска храброст.”
Морална основа уљудности је златно правило, које је поучавано од стране широког спектра култура и појединаца, а можда је најпопуларније од стране Исуса Христа: „Како желите да људи чине вама, тако чините и ви њима” (Јев. по Луци 6:31). Ова етика узајамног деловања подсећа све нас на нашу одговорност једних према другима и поткрепљује заједничку природу људског живота.
Исто тако, Мормонова књига трезвено говори о цивилизацијском пропадању у коме различити народи понављају циклус напредовања, охолости и пада. У скоро сваком случају, семе распада почиње кршењем једноставних правила уљудности. Сарадња, понизност и емпатија постепено се повлаче пред раздором, свађом и пакошћу.
Потреба за уљудношћу можда је најприменљивија у домену политике. Будући да Црква делује у земљама широм света, она укључује богатство плурализма. Дакле, политичка различитост светаца последњих дана обухвата идеолошки спектар. Чланови појединци су слободни да изаберу своју политичку филозофију и припадност. Штавише, сама црква не подржава ни једну посебну политичку идеологију или покрет. Она не мари за величину. Њене моралне вредности могу бити изражене у бројним странкама и идеологијама.
Осим тога, Црква са забринутошћу посматра политику страха и реторичког екстремизма који
грађанску дискусију чини немогућом. Како Црква почиње да расте у истакнутости и њени чланови постижу виши јавни профил, природно је да следи разноврсност гласова и мишљења. Неки чак могу погрешно протумачити ове гласове као меродавне или да представљају Цркву. Међутим, чланови као појединци мисле и говоре само у своје име. Само Прво Председништво и Дванаесторица апостола говоре у име целе Цркве.
Етички живот светаца последњих дана захтева да се чланови опходе према својим ближњима са поштовањем, без обзира на ситуацију. Понашање у религиозном окружењу треба да буде у складу са понашањем у световном окружењу. Црква се нада да ће наш демократски систем олакшати срдачније и разумније промене међу Американцима него што то сада видимо. На својој инаугурационој конференцији за штампу председник Монсон је истакао значај сарадње у грађанским настојањима. „Ми имамо одговорност да будемо активни у заједницама у којима живимо, сви свеци последњих дана, и да сарађујемо са другим црквама и организацијама. Мој циљ је ... да елиминишемо слабости једне особе и заменимо их снагом људи који раде заједно.”