Када прихватимо Исуса Христа за свог Спаситеља, желимо да учимо о Њему и следимо Његов пример, са надом да ћемо у себи развити Његов карактер и особине. Верујемо да ће, када имамо веру у Њега и Његову помирбену жртву, следити неке природне последице: желећемо да покајањем променимо своје животе, наша воља и срце ће се окренути Господу и прихватићемо склапање завета са Њим путем обреда.
Господ је објавио да они који „… истински покажу делима својим да су примили Духа Христовог за опрост грехова својих, биће крштењем примљени у цркву Његову.”[i]
Они који имају моћ и власт свештенства потврђују нас након крштења за чланове Цркве. Следећи корак у нашем духовном развоју биће примање других обреда спасења у светом храму. У нормалним околностима, обреди крштења, потврђења, даривања и печаћења могу се извршити за себе само једном. Касније можемо наставити да учимо из тих обреда док их будемо обављали као заступници у корист преминулих особа.
Господ је обезбедио начин да ми, Његова деца, можемо увек и лично учествовати у једном обреду, причести.
Модел који је успоставио Спаситељ јесте да се чланови Његове Цркве морају састајати Шабатом како би учествовали у причести „… у спомен на Господа Исуса”[i] и „да посте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових.” [ii]
У својој бескрајној мудрости дао нам је прилику да се одморимо од свакодневнице, омогућавајући нам да заборавимо на стрепње и бриге. Заборављајући на световне бриге, у могућности смо да обнављамо крштење преко обреда причести. У овом обреду Господ обећава онима који желе да преузму на себе Његово име и држе Његове заповести, да када узимају причест „Дух Његов увек може бити са њима.”[i]
Као појединцима и породицима, свима би нам било од велике користи када бисмо се за узимање причести сваке недеље припремали са пажњом и понизношћу. Свакодневно се припремамо за тај обред настојећи да живимо „… у праведности у све дане и у свако доба.[i]” На пример, проучавањем Светих писама, молећи се насамо и са својим породицама. Поред тога, ако суботње активности испланирамо тако да раније одемо на спавање како бисмо се у недељу пробудили захвални, весели и срећни, онда ћемо бити спремни да учествујемо у причести и слушамо говоре, „… [неговани] добром речју Божјом.” [ii] Тада ћемо моћи да развијемо и продубимо свој однос са Спаситељем и увећамо своје знање о Њему.
У овом тренутку, важно је подвући паралелу између светости храма и светости Шабата. Када се припремамо за одлазак у храм, омогућавамо себи довољно времена за припрему. Не само да носимо одећу којом показујемо побожност и поштовање према храму и ономе што он представља, него се у њему или у његовом окружењу понашамо исто тако. Шапућемо и поучавамо своју децу да на том месту одржавамо највиши ниво поштовања. Када посвећујемо Шабат поштовањем и побожношћу током недељних састанака и све време тог дана, развијамо светост и божанску природу коју налазимо у нашем Небеском Оцу. „… И почину [Бог] у седми дан од свих дела својих… И благослови Бог седми дан, и посвети га.”[i]
Ако се трудимо да поштујемо реч Божју, не само да ћемо обиловати у знању о Христу, него се и наше сведочанство о њеној истинитости неће заснивати само на вери; засниваће се на чудима и изненађењима која ћемо доживети у свом животу и у својој породици.
[1] УИЗ 20:37
2 Moрони 6:6
3 Moрони 6: 5
4 УИЗ 20:77, Joван 14:16
5 УИЗ 59:11
6 Moрони 6:4
7 1. књ. Мојсијева 2:2-3