Оном који прима даћу још
Када сам пре много година служио као пуновремени мисионар у Француској, мој сарадник и ја смо били позвани у дом једне љубазне и верне хришћанке. У пријатном разговору, она је изразила забринутост због опадања вере у друштву. По њеном мишљењу, таквом опадању допринели су неки од верских термина, као што су „покајање” или „послушност”. „Људе плаше ове речи”, била је упорна, „и удаљују се од религије”.
Од тада сам често размишљао о речима које користимо у нашим јеванђеоским разговорима. Иако је истина да друштво углавном може негативно да гледа на неке термине у вези са Јеванђељем, такође је истина да речи могу имати дубоко значење и моћ. Проучавање Светих писама открива да Господ са сврхом бира речи. Када одвојимо време да разумемо њихово значење, почињемо дубље да разумемо Његову поруку и намере.
Послушност значи поверење и љубав
Једна таква реч, која има дубоко значење и моћ, је реч „послушност”. Закон послушности је дат Адаму и Еви након њиховог пада. Закон је био први корак у приступању откупљујућој моћи Спаситеља. Насупрот ономе што свет мисли, послушност није ограничење; у ствари, ради се о поверењу у Бога и Његов савет: „Благословени су они који слушају прописе моје и приклањају ухо савету моме, јер ће мудрост научити. Јер оном који прима даћу још” (1). Када научимо да се уздамо у Господа, почињемо да развијамо лични однос са Њим и доживљавамо чудесне утицаје Његових благослова. Поверење у Њега рађа љубав, а љубав наставља да негује поверење. Када смо послушни Његовом гласу, наша љубав постаје дубља, а наш однос са Њим постаје чврст и радостан.
Промена срца
Занимљиво ми је да је Спаситељ, пре него што је поучио фарисеје о прве две велике заповести о љубави према Богу и ближњему (2), поучио параболу о свадби царевог сина, закључивши речима: „Јер су многи звани, али је мало избраних.” (3). У савременом откривењу, Господ додаје додатно објашњење о томе када је поучио „… зашто они нису изабрани? Јер су срца њихова толико ослоњена на оно што је од овога света, и теже ка почастима човечјим…” (4). Када смо послушни Господу и учимо да се уздамо у Њега и да Га волимо, наше срце се постепено мења, а наше жеље усмеравају нашу усредсређеност ка нашем заветном односу са Њим. Такође, у процесу учења послушности учимо да чувамо и бринемо о добрим стварима које су заиста важне.
Бити мање себичан
Како се наша усредсређенот мења, постепено смањујемо природну склоност да будемо себични. Закон послушности никада није имао за циљ да створи марионете, него да развије ученике који бирају да верују и да воле Господа и друге. Наш Небески Отац је савршен јер се Његово срце променило. Бог је Бог јер непрестано бира добро; Његово срце више не гаји никакве зле жеље, и непрестано бира да нас воли и чини оно што је најбоље за нас (5). По речима старешине Џефрија Р. Холанда, „прва велика заповест за сву вечност је да волимо Бога свим својим срцем, моћу, умом и снагом – то је прва велика заповест. Али прва велика истина за сву вечност је да Бог воли нас свим својим срцем, моћу, умом и снагом. Та љубав је камен темељац вечности, и требало би да буде камен темељац наших свакодневних живота”(6).
Пронаћимо снагу да се уздамо у Господа и волимо Га тако што ћемо слушати Његов глас. Тада ће се наша срца променити и доживеће дубоку радост која долази од личног односа са Њим.
- 2. Нефи 28:30
- Матеj 22:36–40; Лука 10:25–37
- Матеј 22:14
- Учење и завети 121:34–35
- 2. Нефи 26:24
- „Сутра ће Господ извести чудеса међу вама”, старешина Џефри Р. Холанд, априлска генерална конференција 2016.